15 minuta muka

Dan kao i svaki drugi. Vrtići, ručak, lepo vreme, šetnja sa drugarima. I to blizu, danas su Zmajeve dečje igre.

Tamo kao i svake godine – gužva, buka. Na sve strane “mamipare”: sladoled, šećerna vuna, igračke, baloni. Sa bina se čuje muzika, deca pevaju, igraju, plešu. Dole deca trče, skaču, staju kad vide nešto zanimljivo.

Tako i nas sedmoro: muž i ja, troje klinaca, prijateljica sa ćerkom. Klinci kukaju za svim što vide, dok mi pokušavamo da koordinišemo kroz gužvu, razmenimo koju rečenicu i po ko zna koji put objasnimo deci da ne, ne možemo da im i to kupimo.

A onda jedna rečenica “Gde je N.?” menja sve. Ne čujem više ništa, ni galamu, ni muziku, samo otkucaje sopstvenog srca u ušima. Muk.

Ne vidim ništa. Oči su mi prilagođene da traže samo majicu žute boje. Druge osobe ne vidim, druge glave ne uočavam.

Panika kao obruč hvata grudni koš. Ne, mislim da neću moći da se kontrolišem i da ću krenuti da vrištim.

Opseda me misao da je sve ok, da ću se okrenuti i ugledati ga, da se samo negde zagledao i da nas čeka. Pomisli da ga je neko odveo, koja kao neka prepredena kukavica krišom pokušava da se ubacuje u glavu, ne dam. Ne dam! Tu je on, tu je on!

15 minuta muka. Dok prelazimo jedan te isti put po treći put. Dok zagledamo ljude, decu. Dok naše uši ne čuju ništa, sem njegovog glasa.

Dok ga ne uočih u muževljevom naručju. Potpuno nesvesnog šta se desilo, šta je izazvao.

Shvatiš da je sve minorno: čak i kad su bolesni – tu su, pored tebe.

Mi smo imali sreće, našeg švrću je srela mama drugara iz vrtića (večno joj hvala!). Neko drugi nije/neće imati sreće.

Neki drugi roditelj nikad neće zalečiti tu ogromnu ranu kad dete nestane. Dubinu tog bola ne mogu da pojmim. Ni ne smem, samo zatvaram ta vrata sa mišlju da ćemo mi biti dobro.

Ljubite decu za mene danas!

Mama iz magarece klupe

Moje ime je Milena i ja sam Mama iz magareće klupe. Mama sam 4 zvrka. Kad sam kao mala zamišljala čime ću se baviti, to je uvek uključivalo humane nauke, volontiranje i predavanje. Trenutno to živim kroz studije medicine i kroz savetovanje mama o dojenju. Ponekad sam freelance pisac. Ponekad sam samo revoltirana. Mrzim nepravdu. Nepopravljivi sam optimista.

Podeli!

10 comments

  1. 15 minuta je pre-pre-pre dugo! Doživela bih bar pet nervnih slomova za to vreme iako znam da u najvećem broju (na našu OGROMNU sreću) samo džedže tu u blizini sa nekom decom ili na nekoj ljulji ili pored izloga. Dobro si živa ostala od straha a prvenstveno da je dete u redu. Mada sada se nameće pitanje pouke, grdnje, objašnjavanja te vrlo opasne situacije. Važno je da ste dobro!

  2. Hvala ti!
    On je prošao nesvesno kroz sve to. Jednostavno ne pojmi (ima 3 godine). Čak se sutradan nije ni sećao. Tako da koliko je shvatio objašnjavanja, iskreno, ne znam.
    Inače sam se čula sa gomilom mama ovih dana i stvarno su mnoge to iskusile. U 10 sekundi svet ode naglavačke.

  3. Užas. Meni je sin “pobegao” između rafova u kineskoj radnji. Znam ja da je on tu negde, ali sam se odmah i setila šale da ćemo ga prodati KInezima ako ne bude dobar. 2 minuta jurenja kroz pogrešne redove i mimoilaženja bila su mi dosta za pakao. 15 minuta???!!! Ne bih ni da zamišljam.

    1. Tih 15 minuta se činilo kao večnost. Čak i sada nemam osećaj da je bilo samo 15, a to ne bih ni znala da nisam pogledala na sat.
      I čak mi i te njihove šaljive igre trenutno ne izgledaju šaljivo. Da l’ ću se osećati tako posle još nekog vremena, videćemo.

      (P.S. Na žalost, nešto mi je bagovalo na sajtu, tek sada vidim komentare. Izvinjavam se zbog neažurnosti!).

  4. Uh, nije mi bilo dobro dok sam čitala, ne smem ni da zamislim kako je proživeti celih 15 minuta ovako… Dobro je da je dobro. A mislila sam da je bolest deteta vrhunac nemoći.

    1. Da nisam pogledala na sat, ne bih ni znala da je sve to trajalo “samo” 15 minuta. Dok se to odvijalo, za mene je vreme stalo.

  5. Tačno razumem sva ta osećanja.
    Na sreću, nije mi se dogodila slična situacija sa decom, ali je tako moja mlađa sestra, davnih dana dok smo bile klinke, nestala u gomili. Iako sam bila dete, iako su i mama i tata bili tu, tu prazninu, taj strah, taj očaj, tih nekoliko minuta koji traju kao čitava večnost,… do dana današnjih nisam uspela da izbacim iz svog sećanja.
    Ne dogodilo se nikada više, nikome!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *