Aktivan odmor: mi protiv dece

  • “Buđenje! Ajde, spremite se, treba dalje da putujemo!”
  • “Je l’ sad idemo kući našoj?”

Verujem da je moj zblanut izraz lica puno govorio. Ali ne i njima.

  • “Ne, ne idemo kući. Idemo na more. Ovde smo samo spavali, idemo dalje.”
  • “A jel to daleko? Ili je bliža naša kuća?”

Nešto mi govori da ne dele naš entuzijazam za letovanjem.

Dobro, evo nas opet na putu. Posle jučerašnjeg aktivnog dana, danas je mirnija atmosfera: gleda se Frozen nešto tiše, na 18, i povremeno traži voda i keks.

Spavanja opet ni u najavi.

“Tuuuneeeel!” – prosto se pitam jesu li morali da sagrade nekoliko desetina tunela. Ne vidim da je putovanje starim putem sa puno serpentina toliko problematično.

I u hotelu smo konačno. Preskočiću putovanje trajktom i malo lutanja do smeštaja, puno mi i da se sećam toga.

Smeštaj je super, klincima se sviđa. Mada to je manje bitno, mi praktikujemo aktivan odmor – lunjamo i cunjamo svuda, želimo da vidimo, saznamo, naučimo.

A i klinci će voleti, zar ne? Mislim, ipak su to naša deca.

  • “Jel’ sad idemo kući našoj?”
  • “Ne, sada idemo na doručak, a onda na plažu.”
  • “A! A ja sam mislio da mi idemo sad kući našoj!”

Izgleda postoji manje negodovanje. Al tu ćemo biti 2 nedelje, videće da je super.

Ostrvo je divno! Cunjali smo po plažama, obilazili sve značajno. Jedan dan odvojili da odemo i do ostrva Vido.

“A što idemo tamo?”. Objasnih. “A nećemo kući sada?”. Ne, nećemo.

Šta je sa ovom današnjom decom?

Voda divna, mami na kupanje.

“Hajde, uđi. Slobodno uđi. Nije hladna voda. Pa nije hladna. Hoćeš da izađeš? Pa jel hoćeš da uđeš? Hoćeš li napolje ili unutra?” – otprilike svaki razgovor prvih nekoliko dana sa mladim gospodinom.

“Slobodno kreni. Slobodno! Neće ti biti ništa. Imaš gumu za plivanje, ona te drži.” – otprilike svaki razgovor prvih nekoliko dana sa velikom gospođicom.

Ostatak odmora nisi mogao da ih izbaciš iz vode. Vrebaju tatu i mene i uočivši najmanji fizički pomak, kreće napad: “Hoćemo li sada u vodu?”.

Nije ni čudo što smo legali u deset uveče. Kao u rudniku da radimo.

“Opet da se šetamo? Ajde malo da sednemo. Samo malo! Ne znam odakle ti snaga. Nećeš? Opet da idemo? Uh!” – otprilike svaki razgovor celo letovanje sa gospođicom “prohodavam i nemam mira”.

Nešto mi govori da se njihov i naš koncept aktivnog odmora i baš ne podudaraju.

  • “Mama, vidi! Ova lopatica je kao što mi imamo kući našoj!”
  • “Ta lopatica i jeste naša. Ponela sam je od kuće.”

Entuzijazam teško umire kod mene, ali možda treba da se pomirim sa tim da je naišao na žestokog suparnika:

  • “Jel vam bilo lepo na moru?”
  • “Bilo je lepo!”
  • “Šta vam se najviše svidelo?”
  • “Video sam bager, veeeeliki!”

Mama iz magarece klupe

Moje ime je Milena i ja sam Mama iz magareće klupe. Mama sam 4 zvrka. Kad sam kao mala zamišljala čime ću se baviti, to je uvek uključivalo humane nauke, volontiranje i predavanje. Trenutno to živim kroz studije medicine i kroz savetovanje mama o dojenju. Ponekad sam freelance pisac. Ponekad sam samo revoltirana. Mrzim nepravdu. Nepopravljivi sam optimista.

Podeli!

One Comment

Leave a Reply

Prikaži opcije deljenja
Sakrij opcije deljenja