Znamo, sad ide pretpostavka da sledi tekst o danu zaljubljenih. Ili Nedelji braka koja se obeležava početkom februara.
Ali, ne, nije o tome.
Ovo je tekst o ličnoj godišnjici – rođendanu naše bračne zajednice, a koji je igrom slučaja u februaru.
Što muž kaže, “al’ smo uboli!”.
Kad dođe taj februar, inspiriše me na razmišljanja. Najviše o, očekivano, braku i partnerstvu.
Kad dođu ta dva dana (jedan je godišnjica građanskog, a drugi sklapanja crkvenog braka) radujem ih se kao dete.
Nema tu skupih poklona i ne znam kakvih luksuznih ideja. Obično se svodi na dve stvari: slatko iznenađenje i spamovanje muža jednom te istom pesmom (koja nije “naša pesma” već samoprozvano s moje strane “ona simbolična”).
Ne znam šta sam očekivala od braka.
Kad ste mali, taj deo ne postoji u bajkama koje čitate.
Ako imate sreće, imaćete ispred sebe model dok odrastate, a koji ćete želeti da ponovite sebi.
Al’ na kraju, opet, ne znate šta očekujete.
Redovno vas plaše brakom. To je neki bauk koji će vam se desiti. Izgubićete život. Izgubićete slobodu. Izgubićete uživanje.
Izgubićete i neke bitne i manje bitne stvari dodatno.
I ostaje vam samo da se nadate povoljno ishodu.
Volim tu ulogu. Volim što je to ona mirna luka. Što znači ćutanja uveče kad klinci zaspu, brbljanja noću dok ti duša spava.
Šetanja držeći se za ruke.
Maženja u prolazu, poljubac pred spavanje.
Putovanja u dvoje.
Partnerstvo da ti je onaj drugi najbolji prijatelj. Onaj koji ti je najveća podrška, i najveća kritika.
Onaj ko je primoran da sluša tvoje šašave ideje, nekih 101, a na 102. ti kaže da to i uradiš.
Da jedan prepozna da je drugom žuta minuta i da taj dan vuče više. Jer će sutra biti obrnuto.
Da diskusije ne prerastu u svađanja. Da se sve reši pred počinak.
Da on bude razlog da želiš da imaš (toliko) dece.
Vi ste samo dve glave, jedna vizija, koja se trudi da održi vaš pravac.
Kolika je cena braka?
Imati partnera u starenju? Imati sagovornika da ne knjaviš mlade ljude po čekaonicama doma zdravlja?
Imati društvo za odlazak u pozorište, ruku pod ruku, u kaputima i šeširima?
Imati osobu koje će ti čitati feljton iz novina jer je previše sitno za tvoj vid?
Podsećati ono drugo da popije lekove?
Je l’ prevelika?
Mislim da nije.
Moje ime je Milena i ja sam Mama iz magareće klupe. Kad čuju da imamo 6 dece, prvo nam kažu da smo hrabri, a onda da smo ludi. A zatim nas pitaju kako se snalazimo. O životu jedne višečlane porodice, o pitanjima roditeljstva, ali i ličnim nedoumicama, ovaj blog je zamišljen kao oaza gde se drugi roditelji mogu ohrabriti, jer svi, koliko god dece da imamo, prolazimo isto. Ponekad sam freelance pisac. Ponekad sam samo revoltirana. Mrzim nepravdu. Nepopravljivi sam optimista.
