Kako trudnoća odmiče i bliži se trenutak da upoznate novog člana porodice, buduća mama ulazi u jedno ludilo zvano “sindrom gnežđenja”.
Ko nije to iskusio – pri tome mislim iz uloge posmatrača – nemoguće mu je objasniti taj stepen… pa ludila, nema bolje reči.
Al’ svi pri tome uvek imaju u vidu buduću mamu, niko budućeg tatu.
A da znaju da i oni prolaze kroz to, o da.
Evo ja sedim u dnevnoj sobi, kao smerna i fina trudnica, a pola nameštaja mi ispomerano, tepisi sklonjeni, a jedna garnitura od njih preko dve hiljade knjiga stoji na podu.
Zašto?
Jer ovaj budući tata prolazi kroz sindrom gnežđenja. Sve mora da bude obrisano, sklonjeno, usisano, bez trunke prašine i nereda.
To što će postati tata četvrti put ne umanjuje intenzitet njegovog delovanja. Naprotiv. Sa svakom trudnoćom planovi su mu sve veći i veći.
Pred prvu bebu morali smo okrečiti buduću joj sobu i nabaviti nameštaj na vreme.
Pred drugu morali smo srediti sobu za starije dete, da bi drugo bilo “na svome” odmah po rođenju. I napraviti kuhinju.
Pred treću opsesija se zvala “trebaju nam veća kola, pod moranje”. Mislim da je provodio 2/3 dana na sajtovima razgledajući polovna kola i kalkulišući sa troškovima.
Sad, pred ovu, morali smo da dovršimo uvek planirano, a nikad da dođe na red (čitaj: nikad da se skupe pare) proširenje. I to sve pre dolaska bebe.
Majstori rade nedeljama (mesecima!) udarnički, prašina na sve strane, novac klizi niz ruke. Al’ mora se dovršiti.
I onda: brisanje prašine, ribanje, sklanjanje, slaganje. Nema veze dal je deset uveče, vikend ili žuri na posao.
Tempo ko na Olimpijadi, samo nema zlatnih medalja (sem ako nisu ispolirane u toj gunguli).
Prosto se osetiš postiđeno što ne možeš (ili ne želiš) da pratiš taj tempo.
Doduše, nekad je kao u vojci. A i mogući prigovori zbog toga otpadaju.
Ah, da. Finansije. Budućim tatama nekako posle prve euforije oko toga da će dobiti bebu, misli postanu crne (dobro, bar sivo obojene). Kako pribaviti dovoljno para za još jedna usta? Kako ih obući? Školovati?
Dok su buduće mame orjentisane više na to da kupe na vreme onu slatku posteljinu, medeno odelce ili neku sitnicu kojoj je teško odoleti (iako znate da bebi neće trebati), tate pucaju na veliko.
I nekako je divno! Zar ne? Neki zaštitnički instink radi kod njih, i to ne samo kroz to što će skočiti da vam nešto donesu, pomere, pomognu, već što delaju na višem nivou. Kao nadstrešica nad svim nedaćama.
U svakom slučaju, ako i zaborave da vam donesu stvari za preobuku pri otpustu iz porodilišta, bar će vas dočekati okrečen zid u stanu.
I to se računa, zar ne?
Svideo vam se tekst? Podelite ga sa prijateljima. Hvala!
Moje ime je Milena i ja sam Mama iz magareće klupe. Kad čuju da imamo 6 dece, prvo nam kažu da smo hrabri, a onda da smo ludi. A zatim nas pitaju kako se snalazimo. O životu jedne višečlane porodice, o pitanjima roditeljstva, ali i ličnim nedoumicama, ovaj blog je zamišljen kao oaza gde se drugi roditelji mogu ohrabriti, jer svi, koliko god dece da imamo, prolazimo isto. Ponekad sam freelance pisac. Ponekad sam samo revoltirana. Mrzim nepravdu. Nepopravljivi sam optimista.
I te kako se racuna. Bravo za tatu! Pravi je! Naseg tatu nije uhvatilo gnezdjenje, ali jesu svi ostali simptomi trudnoce 🙂 A mama je to gnezdjenje odradila bila za oboje.
Ne kažem da ova se ova mama ne gnezdi. 😀 Na ivici sam da četkicom za zube perem fuge u kupatilu.
Al’ nekako je tata upečatljiviji ovaj put.
Hahaha, joooj samo kad se setim, kako su to uzbudljivi dani bili. Još uvek mi je muka kada se setim mirisa nove kuhinje u početku moje trudnoće (nisam povraćala, ali proklinjala sam dan kad smo rešili da uzmemo novu kuhinju :). Tati je proradio instinkt za gnežđenje kad je beba stigla. Gnezde se, gnezde, i te kako. 🙂