Iz moje perspektive – moj četvrti porođaj

Strašno, kako ovo zvuči „4″. 😀

Elem, stanje beše sledeće…lav

Termin pređen. Nije tako delovalo da će biti. I moj dr, večiti optimista, bio je u frci što je beba nalegla na porođajni kanal još početkom osmog meseca.

Savetovao strogo mirovanje, al to nije bilo izvodljivo.

Svojoj okolini sam dojadila kukanjem. Fizički mi je bilo teško. Psihički jos više.

Izolovala sam se maksimalno, nisam bila za društvo u bilo kojoj sferi (ni u stvarnom životu, ni u virtuelnom, što je čudno za mene).

Dani su se vukli.

Sa punih 39 sam imala lažnu epizodu, bolove ritmične tokom 4 sata, zbog čega sam se u 3 noću javila u porodilište. Al nije bilo to to. Sem što sam zato zaglavila 4 dana na patologiji trudnoće.

I tako. Došao termin i prošao. Svaki dan na ctg, pola dana gubila, a ništa. Nema pomaka. Beba nisko, ne mogu da sedim, jedva se krećem. Torba za porodilište skuplja prašinu i samo je guram iz jednog ćoška u drugi.

U taj petak, 4 dana posle termina, mi rečeno da se u nedelju javim sa stvarima na hospitalizaciju.

Ja, pomalo u očaju, kupujem ricinus sa namerom da ujutru popijem (poznanice babice rade taj dan) pa šta bude.

Ležem posle ponoći. Al nije mi se dalo da odmorim.

Negde oko 1.10-1.20h budi me slivanje vode niz noge. Pukao mi vodenjak. Govorim mužu da mi doda peškir. 4 puta. Prva 2 nije reagovao, na treći se okrenuo i nastavio da spava, na 4. uz gunđanje ustao i doneo.

I vratio se u krevet.

Ustala sa planom da se istuširam. Aha, jes hel no.

Koliko mi je trebalo da nađem trenerku i da skinem pižamu, stomak je počeo da boli. I to DA BOLI.

U to dolazi muž u dnevnu sobu u fazonu „dobro, šta sad izvodiš?” (veći deo trudnoće sam bauljala noću satima jer nisam mogla od bolova da spavam).

Ja u nivou histerije „oblači se već jednom”.

Toliko je bolelo da mi muž nudi patike a ja „zjbi patike, daj papuče il’ bilo sta” – nije bilo šanse da se sagnem.

Već sam jedva disala.

Vremenska odrednica – silazim liftom, prilazim kolima (ne mogu da sednem koliko me steže), i stižemo do porodilišta (živim 2 ćoška odatle, peške 5-6 minuta).

Muž me presvlači u spavaćicu (ja već ne mogu ništa) i ide da me prijavi.

Sestra me prima u ambulantu i hitno alarmira doktora na moje reči da su kontrakcije na pola minuta i da je ovo četvrto dete.

Doktor uleće (ozbiljno, pojma nemam kad je pre sišao) i konstatuje da sam otvorena 9cm i da me odguraju sa tim stolom gore, bez pripreme.

Muž se vraća, nema mene, nema stvari.

Gore odmah prelazim na tvrdi sto. Jedna sestra kači braunilu, drugom rukom drzim ctg, druga sestra uzima papire i ispituje me podatke, treća mi govori gde noge. Ne znam kome šta da kažem.

Pogotovo što mi tu kreću naponi.

Na drugi osećam da glava izlazi. Al ne mogu dalje.

Tu babica konstatuje pupčanik oko vrata.

I sve tri viču na mene da guram jače.

Al ne ide.

Sreća pa je doktor divan, smiren i strpljiv. Jedva ih je umirio i onda su on i jedna sestra pritisli stomak.

I rodio se Lav.

Strašan Lav, narogušen i ljut sav.

I uvećao moje srce za još jedno mesto.

Napomena: tekst je prvobitno objavljen u okviru rubrike “Porođajne priče” na portalu Ringeraja.rs.

Mama iz magarece klupe

Moje ime je Milena i ja sam Mama iz magareće klupe. Mama sam 4 zvrka. Kad sam kao mala zamišljala čime ću se baviti, to je uvek uključivalo humane nauke, volontiranje i predavanje. Trenutno to živim kroz studije medicine i kroz savetovanje mama o dojenju. Ponekad sam freelance pisac. Ponekad sam samo revoltirana. Mrzim nepravdu. Nepopravljivi sam optimista.

Podeli!

One comment

  1. Preleeepooo, posle su mi suze na oci i setile me na moj prvi i za sada jedini porodjaj kada je na svet dosla moja Viktorija – moja mala pobednica <3 Niko ne poznaje osecaje koje ima svaka mama u tom momentu radjanja…neopisivo..

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *