Iz moje perspektive – moj drugi porođaj

To jutro se opet budim oko 3h. Bole leđa, stomak steže, ali kako sam par dana pre toga imala “lažni porođaj” ovaj put ne budim muža. Oko 8h uočavam da su ta stezanja vrlo pravilna na 5 minuta ali kako ne traju dugo, još ne saopštavam javno. Spremamo se i odlazimo kod svekrve i svekra na ručak – svekrvi je Uskrs.

Kontrakcije i dalje idu na 5 minuta, ali nikako da postanu duže od 20-ak sekundi, pa sam zbunjena. Svi me inače pitaju kad ću, ja kažem “danas”, ali me niko ne shvata ozbiljno.
Oko podneva uočavam da mi je ispao sluzni čep, i mada on sam ne znači puno kao pokazatelj, u kombinaciji sa kontrakcijama sada znam da je to to do kraja dana. Mužu kažem da me odbaci kući jer mi se polako pojačavaju bolovi i treba mi moja sloboda da mogu da dahćem.

Kući uz šetnju kontrakcije vrlo brzo nailaze sada na 3 minute i nepunih pola sata kako me je ostavio kući, mužu šaljem poruku da dođe po mene da idemo u porodilište. Sada već skoro ne mogu da ih predišem. Čovek jadan ostao u šoku.

Na prijemu čekam, vikend je, nedelja popodne. Pola tri. Doktor me pregleda i kaže da sam otvorena 3cm. Ja jako razočarana, nadala sam se više. Pozdravljam se sa mužem i idem gore u pretporođajnu salu. Prolazim pripremu, a usput šaljem poruke ljudima gde sam i šta se zbiva. Upoznajem i babicu koja će me voditi i koja me bodri da 3 cm ne mora da znači da će sve ići dugo.

Ležem u porođajni boks. Priključuju me na infuziju. Doktor me opet pregledava i konstatuje da sam otvorena 5cm i pokida vodenjak. Deset minuta do četiri. Gledam sat ispred sebe i odbrojavam. Pokušavam da dišem kako treba, prošli put mi je pomoglo, ali sada ne ide, kontrakcije su skoro slivene, ne mogu da dišem koliko boli.

Dvadeset minuta kasnije u šoku zovem babicu – osećam napone. Sad sam uspaničena, nije mi jasno zašto već sada, jako mi je to rano. Ona ide po doktora a on ustanovi da sam skroz otvorena i da me odvedu na tvrdi sto. Ne mogu da verujem. Kad pre?

Naponi idu, ali guranje slabo. Dajem sve od sebe, ali imam osećaj da mi se karlične kosti raspadaju, a nema pomaka. Tu čujem doktora kako pita koliko je procenjena težina bebe, izgleda da će biti baš velika. Ja sam uspaničena, ne mogu od bola da guram kako treba. Babica mi kaže da će na žalost morati epiziotomija opet, očigledno beba ne može da prođe. Ovaj put sečenje boli. I opet napon – rodila se glava. Boli. Svi viču da ne smem da čekam sada, beba diše, ali nikako ne mogu da proguram ostalo. Doktor pritiska svojom rukom moj stomak, babica konstatuje da je rame zaglavljeno, ali posle nekoliko trenutaka uspeva da ga oslobodi i beba se rađa. Potpuno isti kao njegova sekica. 16:19h.

Sledi zašivanje koje boli i više od svega tog dana, ali brzo se završilo. Daju mi bebu na nekoliko trenutaka da se upoznamo.

A onda uzimam telefon i zovem muža: “I mi smo se rodili!”.

 

Napomena: priča je objavljena u okviru rubrike “Porođajne priče” na portalu Ringeraja.rs.

Mama iz magareće klupe

Podeli!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *