Ja sam introvertna mama, drago mi je

Zamišljam često kako sam na nekoj udaljenoj plaži, sama, čuje se samo huk talasa, dok čitam knjigu i pijem omiljeno piće. Gde nema dece u blizini.

Utopija. Nedostižna.

Da, znam šta ovde bode oči. Želja za samoćom a rodila sam četvoro dece.

Nemojte me pogrešno shvatiti. Da ih nisam želela ne bih ih rađala. Moje srce je nepovratno zarobljeno njihovim likom.

Ja sam mama.

Al’ ja sam i introvertna osoba.introverta mama

Onaj ko je upućen u to kako funkcionišu te osobe, zna koliko je roditeljstvo izazovno za nas.

Mi smo oni koji kontakti sa drugim ljudima iscrpljuju.

Ekstrovertne osobe se regenerišu u kontaktu, dodiru, razgovoru. Mi ne.

Većina nas nije antisocijalna, kako se to često poistovećuje. Naprotiv, znamo da budemo društveni.

Al’ kad se završi dan, treba nam samoća.

Nekoliko sati mira.

Ta samoća ne znači usamljenost.

Ona se ogleda otprilike da sam ušuškana u omiljenu fotelju, uz dobru knjigu, hranu koju sam naručila preko dostave. I u tišini.

Milina za moja čula.

A  onda su se rodila deca.

Dan provodim između odgovaranja na pitanja, pranja, presvlačenja, dodavanja stvari, sklanjanja igračaka, dojenja, nosanja, nespavanja.

Iscrpljena kao i bilo koja mama.

Al’ introvertna mama je dodatno isceđena kao krpa na kraju dana, jer nema svojih 15 minuta za obnovu energiju.

Bombarduju me rečju „mama” nekih 30 hiljada puta na dan.

A ja otprilike odgovorim na svako treće pitanje i to sa “Ne znam”.

(Ja sam od onih koja nije frkisala što je sin „kasnije progovorio”.)

Izmišljam im aktivnosti u kojima nije potrebno da ih animiram. Nije potrebno da aktivno učestvujem, dovoljno je da sedim sa strane.

Aktivnosti koje će doneti bar pola sata tišine.

Dok spavaju, pomišljam “samo da se ne probude još”.

Ignorišem njihove svađe jer nemam snage za to i obično to završi tako što svi idu u kaznu.

Puštam da gledaju tv i crtaće na mobilnom dok sedim pored njih, i jedva čekam da nauče da čitaju pa da im uvalim knjige zarad malo mira.

Nemam problema što idu u vrtiće, jer tih par sati punim baterije da bi me imali kompletnu.

Kad je jako kritično, sama sebe šaljem u time-out: zaključam se u kupatilo na 15 minuta (i duže ako je muž tu).

Odlazak u park je često veliki izazov. Da mi je da odrastu dovoljno, da ne moram da tu budem sem koliko da proverim da li su svi na broju. Bez potrebe da ih zabavljam. I njih, a i roditelje druge dece.

I najčešće se završe neslavno. Prenapetih čula motrim prvu veću grešku i momentalno kupim prnje da idemo kući.

Tu su i dečji rođendani. Koliko god da se obradujem kad su klinci pozvani kod nekoga, toliko dobijem čvor u stomaku jer to znači komunikaciju sa drugim roditeljima.

A sve što želim je da sedim, čitam novine, knjigu ili surfujem netom.

U tišini. Sama.

 

Svideo vam se tekst? Podelite ga onda sa prijateljima. Hvala!

Mama iz magarece klupe

Moje ime je Milena i ja sam Mama iz magareće klupe. Mama sam 4 zvrka. Kad sam kao mala zamišljala čime ću se baviti, to je uvek uključivalo humane nauke, volontiranje i predavanje. Trenutno to živim kroz studije medicine i kroz savetovanje mama o dojenju. Ponekad sam freelance pisac. Ponekad sam samo revoltirana. Mrzim nepravdu. Nepopravljivi sam optimista.

Podeli!

19 comments

  1. I nisi jedina 🙂 Nikad mi nije bilo jasno kad neki ljudi kažu: “Čekao sam da neko dođe kući da bih jeo. Ne mogu da jedem sam(a)!” Bože, ako nešto mogu, to je da jedem sama i da žvaćem bez potrebe da odgovaram na pitanja ili slušam. Retki trenuci. Volim ljude, društvena sam ali u svakoj gužvi ja se jednostavno zavežem i ne znam šta bih – pričala, mislila, radila, gde staviti ruke, kakvu pozu zauzeti, gde g ledati… Tako da potpuno razumem kako biti introvertan sa četvoro dece. I sa dvoje je problem.

    1. Jao, a kad spominješ jelo… Ima li šta gore nego kad ti struže po nervima kako neko žvaće hranu? 😀

  2. Sama sebi sam najbolje društvo ???? a dok su ovi moji gusari još mali teško uspevam da organizujem to druženje ???? ali definitivno je to ono što mi vraća energiju…kafa u tišini, knjiga, zujanje po netu….pa zar puno tražim? ????

  3. Sad mi je lakse. Jesam se isplakala kao kisa ali mi je malo lakse. Mislila sam da je problem u meni. Da sam drvena i losa mama. Da ne znam sa detetom. Da sam za osudu. I magarecu klupu.

  4. BAS SAM PRE NEKI DAN DOBILA KOMENTAR KAKO SE PLASIM DA SU MI SVO TROJE DECE KUCI, TJ. DA STARIJE BATE NISU U VRTICU, DA NISAM SPOSOBNA DA IH CUVAM, NADAM SE DA SE RAZUMEMO, NEKA IDU U VRTIC I DRUZE SE, NARAVNO, AKO SU ZDRAVI, A SA BEBOM KUCI CU UHVATITI VALJDA MALO VAZDUHA, NEKAD KAO DA SE GUSIM. I TAKO I JA, JEDVA CEKAM NOC, NE DA SPAVAM NEGO SAMO DA NIKOG NE CUJEM, STO JE NARAVNO NEMOGUCE, STALNO NEKO ZAKENKA A JA KAO OPALJENA SKACEM… PRICA U NEDOGLED… TAKO MI JE POTREBNA PODRSKA A NE OSUDA, POMOZITE MI.

    1. Draga Jelena,

      kasno vidim Vas komentar.
      Jako mi bolno sve sto ste napisali.
      Ne znam kako bih mogla da Vam pomognem… Mozda bi razgovor sa nekim strucnim (psihologom) mogao da ima veci odjek. Ne znam kolika Vam je beba, ali vidim da ste opteteceni. Nemojte sve drzati u sebi, zatrazite pomoc od koline, rasteretite svoje obaveze. Brinite o sebi, na prvom mestu.
      Zelim Vam od srca da je ovo samo kratka i prolazna faza, zbog umora.

  5. Kao da sam ja pisala. Isto se osecam. Iste stvari radim. I imam cetvoro dece.I “eksploatisem” stariju decu da pomazu oko mladje. Nekad se osetim tako promaseno jer ne uzivam u svakoj sekundi njihovog odrastanja. I ceznem, stvarno ceznem za samocom, samo dan, dva…dobro pet ????. Ali najvise mi nedostaje spontanost. Da spontano operem kosu. Ustanem i odem u setnju, sama, spontano, bez silne organizacije. Da uradim nesto tek tako, jer mi je u tom momentu tako doslo. Eto ❤

  6. Dobar dan. Odličan tekst u kome sam se i ja prepoznala kao i mnoge od vas. I meni je oduvek bio problem: šta govoriti sa ostalima, koju temu započeti, gde staviti ruku, čašu? Najdraži mi jeonaj trenutak kada uveče odu svi na spavanje a ono mir i tišina u stanu, samo za mene i moje pisanije. Ili ono ujutru kada se probudim pre svih i mirno ispijam još uvek u pižami, moju prvu jutarnju, ništa lepše.

  7. Divno! Ovo sam ja u potpunosti i nosim se sa tim od detinjstva. Vaspitač sam po zanimanju i ovih dana sam krenula ponovo da radim posle duge pauze (porodiljskog ) sa trećim detetom i posmatrajući svog srednjeg sina zaključila da nije ni malo društven, da beži od dece… Sve ovo vreme razmišljam zašto i zbog čega, nadovezujući se na probleme koje je imao ( progovorio sa dve i po godine, usporen psiho- motorni razvoj, višegodišnji rad sa logopedom )… Konačno sam shvatila da je introvertnost nasledio od mene. Hvala na divnom postu!

    1. Hvala Vama, Marija, na ovom komentaru!
      Kao što sam pisala u tekstu Moje introvertno dete, tu je i Vaša prednost, što ste i Vi introvertni kao i sin, znate šta i kako se oseća. Imajte to uvek na umu. Lep pozdrav

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *