Kad je mama ljuta…

Da l’ je u pitanju ovaj retrogradni merkur o kome svi pričaju ovih par dana ili je jednostavno to još jedno putovanje sa decom koje je sve samo ne odmor, ali ovih par dana koje smo iskoristili da malo izađemo iz svakodnevnice je bilo potpuno naopako.

Sa idejom da se zbriše na planinu, da mogu da troše svoju energiju jurcajući po polju dok ne popadaju, otišli smo. Al’ sve je ostalo na iluziji. Sa par dana gde smo svo petoro zatvoreni u malom prostoru zbog ćudljivog maja na planini i stalnih kiša, klinci su bili, pa bukvalno kao pušteni s’ lanca.

A ja pred pucanjem.

Dok sam joj po ko zna koji put vezivala pertle, pita mene moja petogodišnjakinja: „Mama, jesi li ti opet nešto ljuta? Je l’ se ljutiš na mene?“.

Sin se nadovezuje „Da, mama mene stalno ljuti! („mama se stalno ljuti na mene“ – prev.aut.).

Ostala sam zatečena. Jesam bila ljuta, ali uopšte ne na nju. Ustvari, nisam bila na ljuta-ljuta, bila sam samo jako umorna u tom trenutku. Spremali smo se napolje, a spremanje sebe i troje klinaca se nekad odvuče na pola sata dok ih sve obučeš, obuješ, spakuješ. Dok spremaš jedno, ono drugo dvoje traži nešto/žali se i sve uvek u istom momentu.

Zar me tako doživljavaju? Da sam stalno ljuta?

Priznajem, kriva sam delimično. Za ovih pet godina sam izgleda izgradila reputaciju „mame koja viče“. Iako najčešće time ništa ne dobijem, po nekom pravilu tada me najmanje poslušaju, al’ valjda mi je to izduvni ventil.

Al’ ne mogu da se ne zapitam da li preterujem.

Imati loš dan je normalno za svakog, ali ako se loši dani učestale, mora se malo prikočiti.

Postoji mnoštvo situacija gde ste ljuti, pa je bitno prepoznati to. Da ne bude da nas je iznervirala budala u kolima ispred, a izvikali se na dete što je prosulo sladoled na majicu. Jer, realno gledano, izeš prljavu majicu.

A time što vičeš na dete ustvari vičeš na ceo svet. Šta god da je okidač.

Najčešće je pokretač nešto potpuno deseto.

  • Nespavanje. Umor. Naravno da je sve teže tada, koncentracija je teško održiva, a kad treba da izbalansiraš između više dece, nekad je glava na ivici pucanja.
  • Glad. Realno, retke mame redovno jedu. O uticaju skoka i pada šećera neću da raspredam, ali jeste naučno utemeljeno. Jednostavno, fitilj je kraći.
  • Prestimulisana čula. Dvoje se svađaju ko je prvi uzeo igračku, tuku, jure po stanu, ciče, beba histeriše jer joj se spava, ali odbija da to i uradi, u pozadini radi TV, radio, youtube, napolju baš danas obnavljaju deo kolovoza. Zar ne mislite da će glava da eksplodira? Ja ne znam kako moja nije još do sada.
  • Osećanje nemoći. Ne znam za vas, ali ja sam iskreno besna kad, recimo, čujem uveče kako jedno od njih počinje da kašlje. Nisam ljuta na nju/njega što je bolesno, već valjda na situaciju što to opet moramo da prolazimo. Isto, moja prva reakcija ako urade nešto neoprezno i opasno i udare se, ozlede, jeste bes. Bes što tvrdoglavo i bandoglavo rade nešto za šta znaju da ne smeju, a opet to rade. I možda sledeći put neće biti sreće da posledice budu minimalne.
  • Nepredviđene i opasne situacije. Na pokušaj recimo izletanja na kolovoz. Uh!
  • Nepoštovanje plana. Posle skoro 20 minuta sređivanja klinaca za izlazak u šetnju, beba se ukakila. Dok je presvlačiš, drugo traži vode sa njakanjem jednog magarca. Sve to dovodi do kašnjenja, koje mi samo po sebi ne godi. Što dodatno diže tenziju.
  • Finansijski stres. Ma uopšte sve što stresira iz „sveta odraslih“. Teško je uvek to staviti na stand by i biti neko drugi u razgovoru sa decom.
  • Zanemarivanje svojih potreba. Ok, sa rađanjem deteta, prioriteti se menjaju. Ali ako provodiš 24 sata ispunjavajući tuđe potrebe, kad tad ćeš se zapitati jel’ to fer.

Da li mi je krivo? Jeste. Život jeste prekratak da se nerviramo oko svega. Njihovo detinjstvo prebrzo odlazi. Zato pokušavam da ugasim sve drugo i kad sam sa njima da sam samo u ulozi njihove mame.

Da l’ uspevam uvek? Ne. Ima tu večeri gde odlaze u krevet bez poljupca. Ima dana gde organizujem popodnevnu dremku samo radi pola sata tišine. Ima gomila igara gde podstičem da bar kratko ćute.

I nije mi svejedno.

foto

Mama iz magarece klupe

Moje ime je Milena i ja sam Mama iz magareće klupe. Mama sam 4 zvrka. Kad sam kao mala zamišljala čime ću se baviti, to je uvek uključivalo humane nauke, volontiranje i predavanje. Trenutno to živim kroz studije medicine i kroz savetovanje mama o dojenju. Ponekad sam freelance pisac. Ponekad sam samo revoltirana. Mrzim nepravdu. Nepopravljivi sam optimista.

Podeli!

20 comments

  1. Ah, sve te situacije su mi poznate, unervozila sam se samo dok sam ih čitala. Ali za sada ulažem nadljudske napore da sebi objasnim da to nije razlog za nervozu prema detetu i uglavnom u tome uspevam. Često kažem sebi – da usavršim samokontrolu još malo, pa da pređem na sledeći nivo sa drugim detetom. 🙂

    1. Da, da, samo držati fokus na tome da je problem najčešće negde drugde.
      Nekad ćeš možda pokleknuti u samokontroli, ali vremenom se istreniraš. 🙂
      Jedino nisam baš sigurna da je usavršena samokontrola sa jednim detetom potpuno nesalomiva kad dođe taj sledeći nivo – dodatno dete.
      Al’ nadam se da će kod tebe teći lako. 🙂

  2. Imam jedno dete (za sad), a vec sam se pronasla u par stvari 🙁 Jer je to realno, valjda. lepo je sto si o ovome pisala i dokazala da nije sve bajka. Iako je prelepo u momentima kad jeste.

    1. Hvala, Saška!
      Realnost je realnost, nekad (pre)slatka, nekad (pre)gorka. Bez one druge strane ne bi cenili onu lepu, ili gurali dalje uz onu ruzniju.
      Na kraju, dajes sve od sebe i nadas se najboljem.

  3. Dobro, ja imam dvoje i našla sam se u pola situacija. Posebno u prestimulisanim čulima. I eto, nisam jedina koja se nervira kada deca kašlju i kijaju. Od toga ludim. Mene moji klinci doživljavaju kao namćora. Tipičan primer ideja mog sina da se igramo Sunđer Boba. Jasno ti je da sam izabrana da budem Lignjoslav.

  4. Ko preživi, pričaće… Ej, svaka tebi čast što te još ima u tvojoj glavi. Takve napore ne može svako ni da izdrži a da ne pukne.
    Meni nekad pada na pamet treće dijete, a onda pomislim kako nisam ja dovoljno psihički stabilna za takvo nešto, znam da bih bila puno ljuta i galamila, i oni plakali i svašta nešto. Upoznala sam već sve te tvoje nabrojane okidače. I unormalim se.
    A opet, slatko mi to… I ne znam koliko ću se još dugo opirati porivu. Ali tačno nisam normalna – prvi klinjo 3 god., culica 16m.!

    1. Moram da podelim tajnu – mene je treće dete smirilo. Dok ih je bilo dvoje mislim da sam stalno vikala.
      Doduše, sad sam se možda samo prepustila stihiji. 😀

      P.S. Ako je poriv tu, miriše na treće. 🙂

  5. Uf, ja sam svoju verziju tvog posta ispovratila iz sebe pre neki dan i ni malo ne liči na ovaj tvoj kvalitetno elaborisani tekst već je više kao ono kad vičeš i psuješ istovremeno od muke i nemoći pa ispadne nešto poput aaabrl-.,mćš+-*** fuck! 🙂

  6. I ja puno razmišljam o svemu tome i često nisam najbolja moguća i često on trpi na neki način zbog toga… a opet, pomislim, pa čekaj, iskrene smo prema njima, pokazujemo da nismo savršene, da su i mame ljudi 🙂 i tate takođe… da smo nekad premorene, ljute, van kontrole, pa i nepravedne. Nekako se nadam, ako im kasnije to njima primereno pojasnimo, to je ta neka ravnoteža kroz koju opet uče važne stvari o ljudima, reakcijama i svetu u koji ulaze…

    1. Slažem se. Tako mogu da uče o ljudima, reakcijama, svetu.
      ALI šta ako dok ne dođu do momenta kad možemo da im pojasnimo (jer dok su mali čak i primereno objašnjavenje često ne prati stvarno shvatanje i prihvatanje; apstraktno da razmišljaju ne znaju itd.) počnu da poistovećuju našu ljutnju sa njima? To je nešto što mene najviše brine.

      (P.S. Nešto mi sajt bagovao, tek sada vidim neke komentare. Izvinjavam se na neažurnosti!).

  7. Sve pomalo…ali ponajviše ovaj osjećaj nemoći. I stalno razmišljam…stalno se preispitujem i tražim krivca, a da to nisu oni.
    U potpunom si pravu…

  8. Članak me pogodio pravo u sridu. Nekad se uspješno vratim u rikverc, nekad se izgalamim, a najradije bih uložila u jednu antistres sobu koja i bila gumena i zvučno izolovana, pa da mogu da uđem, izvrištim se, istrupćem pa izađem normalna. A opet, slažem se sa Ljubičinim komentarom da se mora objasniti djeci i da je dobro da nas djeca vide i takve.

    1. Nekad sam negde pročitala tekst kako Anđelina Džoli se zaključa u kupatilo, napuni kadu, sedne u nju i vrišti. I razmišljala tada: “Bože sačuvaj, koja lujka.”
      Malo li je reći da ima trenutaka da je razumem?

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *