Kako me je najmlađe dete promenilo

Dok se sad mazim sa bebom, razmišljam kako me je ona promenila. Nisam ona ista mama koja je bila pre skoro pet godina sa prvom bebom i sada sa ovom trećom. Promenila sam se. Ona me promenila.

 

Još prvih dana po poslednjem porođaju okolina mi je upućivala komentare kako imam neki poseban pristup prema ovoj bebi. Drugačije prisniji. Priznajem, u pravu su. U nju sam zaljubljena od prvog trena na poseban način.

Uhvatim sebe kako se uopšte ne radujem novim stvarima koje savladava. Sedenje, okretanje, gugutanje, puzanje, zubići… Sve ono što sam sa prvih dvoje očekivala sa nekim uzbuđenjem i, pa moram reći, takmičarskih duhom kad će pre, sad ne. Ne želim da odraste. Nekako mi srce preskoči bar jedan otkucaj sa svakom novom takvom situacijom.

Oni previše brzo odrastaju. Previše. I nisam toga toliko bila svesna jer mi je uvek bila misao da će biti tu još neka nova beba. A sad je tu ta uz koju nema te pomisli. I gledaš svoju skoro petogodišnjakinju koju si juče držala u naručju baš kao i ovu sada i pitaš se koliko vremena vam još preostaje pre no što postane „previše odrasla”.

Neke stvari su sad manje teške. Sećam se kako sam se obradovala kad su ovi dvoje počeli da spavaju duži deo noći bez buđenja. Ovo najmlađe to još nema u najavi. I znate šta? Svejedno mi je. Ta buđenja znače i više maženja sa njom. A to je neprecenjivo.

Priznajem, teško je puštam. Često se desi da je završila sa podojem ili uspavljivanjem, al’ da je još koji tren još držim u naručju. Samo na tren duže.

Sećam se i da sam se plašila sa prvom bebom onoga „ne navikavaj je na ruke”. Sad želim da je naviknem. Još malo i svojim će nogicama trčati dalje, sve manje biti u mom naručju.

Čak, priznajem, ne nerviram se ni oko ovih dodatnih kilograma koje nosam od poslednje trudnoće. Nekako i to čini da vreme sporije prolazi.

Sa ovom bebom želim da živim u trenutku. Sutra je svejedno neizbežno.

Mama iz magareće klupe

Podeli!

5 comments

  1. Kako divno svedočanstvo o tužnom saznanju da ćemo jednom poslednji put podojiti svoju bebu, poslednji put se radovati prvim koracima, prvim rečima… Ja sebi često govorim, dok moj sinak raste – još samo jednom ćeš osetiti ovako majušno srculence uz sebe, još samo jednom. Pa zastanem, pa razmišljam, pa udišem, pa dodirujem, da zapamtim svaki sekund.
    Ko zna, ako mi se osladi, možda sve ovo proživim još dvaput.
    Ipak, jedan od tih trenutaka će biti poslednji i neponovljiv i to je nešto što je jako dirljivo. To je nešto što si ti uspela da kažeš u svom tekstu, koji me je rasplakao.
    Zamisli samo kako ćemo se radovati unučićima! 🙂

  2. Opisala si moj osećaj! Ta moja treća mala beba uskoro puni 5 godina a ja je i dalje gledam onako, ispunjavam svaku želju i kada mi neko kaže da sam je razmazila, samo kažem: “Neka, sutra će i onako da odraste..” kao da već nije odrasla 🙂

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *