Mesto čuvanja nade

Vrisak se razleže hodnikom i budi nas iz sna. Još jedna ode da postane majka. Za nju trenutak uzbuđenja i straha.

Za nas ostale, momenat nervoze.

Ovo je odeljenje održavanja trudnoće.

Čuvanja beba u stomaku.

I brojanja svakog dana.

Jer svaki dan ojačava nadu.

Jer svaki dan povećava šanse.

Vreme ovde prolazi sporo. Vuče se između vađenja krvi, pregleda, CTG-a.

I čekanja da kažu da će sve biti u redu.

Vreme se deli sa sapatnicama u sobi. Svaka sa svojom mukom najvećom.

Svaka koja traži utehu.

Uplašena.

Rastrzana.

Dočekuju te dva tabora.

Jedan, pun žena koje su to već prošle i koje, valjda da olakšaju svoju dušu, sa skoro mračnim uživanjem prepričavaju sve sitnice, ne videći da se jadnoj ledi utroba od jeze i straha.

I drugi koji te bodri da će sve biti u redu.

Umanjuje ozbiljnosti koje su joj doktori rekli.

Daje optimističke prognoze.

Kaže da nije to ništa.

I ponavljaju to ponovo i ponovo.

Jer svaka cimerka je tvoja sapatnica.

I znaš taj strah.

Tu neizvesnost.

I ne želiš da taj osećaj beznađa vuče još nekog u svoje dubine.

Neka ona ispliva.

Neka bude dobro.

Neka ide kući.

Plakaćeš kasnije.

Popustićeš kasnije onoj težini što ti pritiska dušu.

I otplakati.

Samo tada.

Jednom.

Samo jednom se zapitati „šta, ako?“.

Samo jednom.

Jer biće sve dobro. Biće.

I nećeš da truješ svoje misli.

Svoje telo.

Jer i ono u utrobi tvojoj je tvoje telo.

I tvoje misli.

I biće sve dobro. Biće.