Ponekad, mrzim što sam mama

Ovaj osećaj se javlja kad ga najmanje očekujem.

To zavisi od mnogo toga: kako je prošla noć za nama, kako se ponašaju, kako se osećam, koliko ima drugih stvari koje nam remete aktivnosti.

Ne znam kad će baš da se javi, al da se javi povremeno, da, javi se.

Sećam se kad je bilo prvi put.

Prošlo je nekih 3 nedelje od prvog porođaja, pet popodne, mene sve boli, i već sam na ivici pucanja od umora i nespavanja, stavljam bebu da spava, ne bih li bar malo dremnula. Al’ naravno, ona baš tada odbija da to uradi i ne prestaje da plače. I pored nosanja, ljuljkanja, umirivanja.

I to je bio prvi ispad. Mrzela sam taj trenutak. Mrzela sam šta je moj život postao.

Niko nas ne priprema na to da će tuđe potrebe morati da idu ispred tvojih. Da si odgovoran za nekoga 24 sata dnevno.

A šta je sa tobom? Tvojim potrebama? Jesi li sebična ako se to zapitaš?

By Kaca

A post shared by Милена Костић (@mamaizmagareceklupe) on

Majčinstvo dođe kao posao. Može da bude uživanja, može da bude loših dana. Jedino ne možeš da kažeš “puj, pike, ne važi” i da prestaneš to da obavljaš.

I tako ostaneš zarobljen na poslu o kome, realno, ne znaš ništa dok se dete ne rodi (pa sa drugim, opet, ne znaš oko njega ili ne znaš da budeš mama dvoje dece), a pride ne spavaš, brišeš tuđe ukakano dupe, čistiš ispovraćan sadržaj, imaš hemoroide od porođaja, epiziotomiju koja boli, kosu koja opada,…

I možemo da pričamo da nisi očekivala da možeš nekoga toliko da voliš da te boli kad njega boli, i da patiš kad ono pati.

I da okupira svaki tren tvog razmišljanja kad nije uz vas.

Al’ mrzim to što moja sreća zavisi od njihove. Pa i što njihova zavisi od mog raspoloženja.

Gde je tačka prokuvavanja, ne znam. Možda u tome što jedno plače jer se nabolo na trn, drugo jer nije ubacilo loptu u koš, treće jer ne sedi na plavoj već na crvenoj ljuljašci, a ovo poslednje plače ravno sat i 42 minuta bez prestanka.

Al’ trenutno mrzim što sam mama.

Imati želju da otkrivaš sebe i svoje mogućnosti je normalno. Al’ ako si postala mama pre no što si završila tu fazu, e, onda si sebi uskratila neke stvari.

Možeš veći deo vremena da ignorišeš iscrpljenost, umor, nervozu, frustraciju, osećaj krivice, al’ ne uvek.

Jer osećaš da si većinom mama i nisi srećna zbog toga.

I jede te griža savesti, jer deca se nisu samo stvorila, želela si ih i planirala.

Niko ne priča da možeš da osećaš neke negativne emocije o deci. Zato uvek samo potisneš sve to, jer to nije ono što treba da osećaš kao mama.

Ali želja da nestanem, da me nema, da se transportujem negde gde nema ljudi, gde nema ničega, da gledam u nebo i slušam tišinu, ponekad je baš jaka.

Zapitam se često šta bi bilo da nisam mama.

Spavala bih celu noć, vikendom možda čak do osam. Preskakala bih obroke ili jela kad mi se ćefne. Mogla bih da sedim u restoranu opuštena, a ne u grču da l će neko nešto srušiti ili isflekati. Mogla bih da obiđem muzej. Ili da odem na predstavu a da ne moram da se uklapam u rasporede vannastavnih aktivnosti.

Mogla bih svašta.

Možda jesmo same sebi najveći neprijatelj. Možda danas sve robujemo tome da bude sve perfektno, da smo i u ulozi majke sto posto. Možda cvetići, leptirići.

I znam da možda sad grešim što ovo pišem. Nije dozvoljeno o tome pričati. Jer podrazumeva se da ako voliš decu (a dao bi sve za njih) da voliš i to što si mama.

Nije tako.

Samo treba otkriti kako se izboriti sa tim.

 

Sviđa vam se tekst? Podelite ga onda sa prijateljima. Hvala!

Mama iz magarece klupe

Moje ime je Milena i ja sam Mama iz magareće klupe. Mama sam 4 zvrka. Kad sam kao mala zamišljala čime ću se baviti, to je uvek uključivalo humane nauke, volontiranje i predavanje. Trenutno to živim kroz studije medicine i kroz savetovanje mama o dojenju. Ponekad sam freelance pisac. Ponekad sam samo revoltirana. Mrzim nepravdu. Nepopravljivi sam optimista.

Podeli!

13 comments

  1. Bravo za tekst i iskrenost! Uteha? Od mene, sa ove distance kad imam troje unuka? Nema 🙁 Uvek je tako! Samo , negde tamo kad budu srednjoškolci, umetneš sebe i svoj život u dnevni raspored i onda lakše hendluješ i nekako nadomestiš mnogo tog, ranije “izgubljenog” 😉 A svega o čemu si ovde pisala sve se više sećaš sa nežnom setom i velikim ponosom, na sebe, je si mogla, jer možeš. Pozdrav! Volim, ali baš, tvoje tekstove 🙂

  2. Svaka cast, za hrabrost da napises sve ove reci u kojima se svaka od nas prepozna, a ne sme da prizna. Jeste izazovno, jeste tesko, ali je lakse kada taj teret sa nekim moze da se podeli, kada oni malo porastu, pa shvate da mami treba pola sata, da cuti, odspava, ne slusa nikog…a ljubav raste sa godinama i kako oni rastu sve su vise svoji, a mi nekako pokusavamo da se pokupimo…i to je zivot 🙂

  3. Živa istina. Ali kad poređam to “Šta bih radila da nisam mama”, nisam sigurna da bi me to baš nešto posebno usrećilo. A da sam i sama imala trenutke od kojih me sramota, pa čak i glasno izgovorene rečenice, jesam. I samo mogu da zamislim koliko je taj osećaj teži kod tebe jer ih imaš više. Duplo!

  4. Draga Milena, ovo je mozda najiskreniji tekst koji sam ikad procitala. Ja sebi ponavljam kao molitvu, kao mantru: hvala Bogu da tvoje dete place, kmeka, hoda, hvata, rusi… Neka majka bi sada sve na svetu dala da cuje glas svog deteta, da mu vidi pokret… Samo neka su zdrava deca, zalices za ovim danima. Posle 6 god sam zvog posla bila odvojena od porodice i imala vremena da ne budem mama. Shvatila sam da sam efikasnija u poslu jer sam mama (zurim da uradim sto vise, da bih bila vise sa decom), strpljivija u komunikaciji sa ljudima (nista ne shvatam licno). Da nisam mama bila bih usamljena, dzangrizava i verovatno manje srecna. Najbolje sto jedna mama moze da uradi za svoju decu je da ih povremeno lisi svog sve-prisustva. Ti si divna i posvecena mama i kao i svaka mama preispitujes sebe i pozelis da pobegnes od svega, to te cini dobrom mamom i dobrim covekom.

  5. Šta bih bilo da nisam mama? Bila bih puna trenutaka i doživljaja koje trenutno nemam, ali bih isto tako bila prazna za sve one trenutke i doživljaje koji me sada pune. Prve mogu nadoknaditi, druge ne bih mogla nikad… Proći će i opet ćeš imati malo vremena za sebe i za sve te muzeje i izložbe, ali ćeš imati i njih da te vole i da ih voliš, a to “bezdeci” nikada neće imati 😉

  6. Moram da priznam da nikad nisam imala pitanje šta bi bilo da nemam decu, jednostavno nisam nikada razmisljala o tome. Ali jesam sta bi bilo da ih nemam ovoliko i kada cu jednom da budem malo sama. I kada cu da odmorim. I kada cu da cutim i zurim u prazno. I budem sama sa mužem. I dişem a da ne mislim o svrmu

    Ali to je tako normalno idrago mi je konačno otvoreno pišemo o tome. <3 za tebe.

  7. Kad sam mog sina pitala šta mu mama kaže, a on odgovara: ,,Rasti, rasti!” 😀 Slušaj, da nisam postala mama imala bih 3 uporedne uspješne karijere i bila bih nesrećna do bola što nemam ovo što sada imam. Majčinstvo i jeste istkano od najraznobojnijih emocija, a i sama sam imala par istih momenata da sam se zapitala kakav bi moj život bio da rukovodim samo svojim potrebama. Jedno je sigurno, majčinstvo nam ojača živce, iako smo često na ivici pucanja. Organizovanije smo, više posla završavamo, nemamo praznog hoda. Meni je majčinstvo donijelo jednu sasvim novu dimenziju postojanja i trening kakav nisam mogla ni da zamislim. Ukradem sat za sebe kad svi popadaju u krevet i tješim se da će u nekoliko narednih godina biti više vremena koje mogu sebi da posvetim. Hvala ti na iskrenosti 🙂

  8. Svaka cast Milena, vrlo dobro su mi poznati ti osecaji, posebno sa prvim detetom sam prolazila kroz razne faze i preispitivanja, kroz sok koliko je to ustvari tesko. Pitala sam se jesam li normalna sto nocu placem, zar ne bi trebala samo da budem srecna? Treba vreme da se covek navikne da zanemari i spostvene fizioloske potrebe zbog deteta i to vrlo cesto, treba vreme da se privikne da ce uvek, ali uvek detetove potrebe biti na prvom mestu. I pored svega toga sto je tako tesko, za drugo dete se odlucimo svesno. E to je LJUBAV! A da ne pricam ko se odluci za troje, cetvoro i dalje…a da nam nidu bas uvek sve koze na broju, nisu, ali bitno je da deca jesu 😉 hvala za ovaj tekst!

  9. Evo ja sam danas mrzela što sam mama. Mogla bih biti i tata, samo da me manje zovu.

    Ipak, biti mama je samo jedna od uloga u ne možemo ih sve uvek voleti. Nekad mi je super moja uloga nezaposlene žene, a nekad me frustrira. Nekad obožavam svoju ulogu supruge, a nekad ne. Nekad uživam u ulozi ćerke, a nekad se u njoj raspadam. Nekad sam najčešće uživala u ulozi menadžere, ali sam sve cece razmišljala da dam otkaz.

    Tako i s ulogom majke.

    Hvala što si svojim iskrenošću pozvala i nas da budemo.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *