Zašto je bitno upoznati decu sa istorijom

Kako deca odrastaju, tako se kao večito pitanje nameće – kad i koliko učestvovati u samom njihovom obrazovanju. Kao neko ko (još uvek) veruje u obrazovni sistem, podrazumevam da je to nešto što će proći kroz školu.

Ali sa druge strane, verujem da je većina nas imala mog dedu Rada. To je bio deda koji je rado prenosio svoja znanja meni i bratu. Kao pravi prosvetar, za njega škola nije prestajala sa poslednjim zvonom.

Šetali smo nasipom uz Dunav, dok nas je učio zastave na brodovima, kroz koje zemlje prolazi Dunav, kako da izračunamo površine piramida i mnogo toga što čini i moje najdraže uspomene, ali i prva znanja i saznanja o nekim stvarima.

Istorija mi se čini kao nešto što je postalo nejednako važno ljudima. Nekima je nevažna, nekima opterećujuja, a nekima veoma važna.

Ja spadam u ove poslednje. Smatram da je bitno da smo upoznati sa njom, iz nekoliko razloga:

  1. Poznavanje istorije pomaže da se razvije osećaj pripadnosti. Potpuno je prirodno i normalno da ljudi žele da znaju gde pripadaju i od koga potiču. Učenje dece tome pomaže da izgrade identitet, da shvate pripadnost narodu i razviju osećaj koja je to njihova država (možda danas podcenjeno, ali u mom sistemu vrednosti još se vrednuje). Deca nauče o tradiciji, o navikama, ali i imaju mogućnost da steknu poštovanje prema precima.
  2. Učenje istorije pomaže da se razviju osećanja empatije i saosećanja. Učeći o drugim narodima, njihovoj istoriji, njihovim državama, može da pomogne deci da se identifikuju sa njima, te time razviju osećanja empatije, saosećanja, ali i lakše socijalizacije i tolerancije.
  3. Ranije upoznavanje sa istorijom može pomoći da imaju bolja saznanja (i ocene) o tome. Gore sam pisala o svom dedi. Ako ste i vi imali nekog ko vas je upoznavao sa nekim činjenicama dok ste bili dete, verujem da se toga sećate mnogo više i preciznije no onih stvari koje ste učili isključivo u školi.
  4. U školi možda neće učiti sve ono što mislite da je bitno. Školski program je podložan varijacima i smernicama i može se desiti da nešto što nam je važno da se dete uopšte ne upozna sa tim činjenicama. Tako da ličnim angažovanjem i učenjem deteta možete ga upoznati i sa tim.
  5. Upoznavanje sa lokalnom istorijom je takođe bitno, ne samo uopštena istorija. Nekako se čini da bolje poznajemo generalno istoriju, a manje istoriju svog mesta, grada, ne obilaze se istorijski lokaliteti, muzeji, tvrđave. Mi, stoga, pokušavamo da koristimo svaku priliku da odemo na takva mesta i (zajedno sa decom) naučimo nešto više.

 

Ono što me je najviše brinulo je kad je pravo vreme da se upoznaju sa istorijom.

Da li su suviše mali? Da li će razumeti pojmove? Kako će shvatiti povezanost i posledice?

Pre par godina (već!) videla sam ediciju slikovnica. Zove se Priče o dinastiji Nemanjića i autor je Jovana Kulauzov Reba.

Moram da priznam da mi je to bilo nespojivo samo po sebi. Prvo, slikovnice vezujem pretežno za nešto, pa manje ozbiljno, za fikciju, a nikako mi nije ulazilo u glavu kako nešto kao što je istorija može da se (ozbiljno) prikaže njima.

I tako nekako nisam se opredelila da uzmem i da uopšte vidim o čemu se tu radi.

One su na red došle tek ovih dana.

U ediciji ih ima 4 slikovnice, od Stefana Nemanje do cara Dušana.

Prvi dan smo pročitali odmah dve. Zašto? Ovo su jedne od pitkijih knjiga koje smo čitali u poslednje vreme.

Ovo su i knjige u kojima nismo naišli ni na jednu reč a da sam morala ili da korigujem (znajući unapred da je neće shvatiti) ili da sam morala da objašnjavam. A verujte, to se ne dešava tako često, iako čitamo dečje knjige.

Mene je oduševilo što su priče ispričane baš tako – kao priče, bajke, da su približene deci, ali sama srž priča je veoma ozbiljna i bez fikcije.

Što nije ni čudno ako uzmemo u obzir da je autor knjiga profesor književnosti u jednoj Karlovačkoj gimnaziji, a da su dva istoričara stručni konsultanti uključeni u njihov nastanak.

Ovo dvoje starijih (7. i 5. godina) su bez problema, veoma skoncentrisano slušali, i uspeli da zapamte detalje imena, mesta, događaja. I što je bitno, shvate redoslede i povezanost ljudi i dešavanja.

Mlađoj se jako sviđaju ilustracije jer, kako kaže, svi se smeju. I slažem se, ilustracije su potpuno uklopljene sa samom naracijom.

Ovu ediciju prati i edicija Srpske princeze i vladarke, iste autorke, što će, bez sumnje, biti na spisku za buduće nabavke i čitanja.

Mama iz magarece klupe

Moje ime je Milena i ja sam Mama iz magareće klupe. Mama sam 4 zvrka. Kad sam kao mala zamišljala čime ću se baviti, to je uvek uključivalo humane nauke, volontiranje i predavanje. Trenutno to živim kroz studije medicine i kroz savetovanje mama o dojenju. Ponekad sam freelance pisac. Ponekad sam samo revoltirana. Mrzim nepravdu. Nepopravljivi sam optimista.

Podeli!

4 comments

    1. Draga Jovana,
      hvala tebi na ovom komentaru! Nama je bilo potpuno zadovoljstvo da istražujemo ove knjige. A na sledeću se prelazilo sa potpunim uzbuđenjem, da saznaju šta se dalje zbilo.

  1. Могу препоручити и Пчелицину едицију Деца читају српску историју. Моја Ана, сад је завршила други разред, ево данима већ чита те књиге и потпуно повезује ликове из једне са ликовима и догађајима из друге. Сјајно урађене, са лепим илустрацијама, потпуно прилагођене узрасту 7-8 година.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *