Stojiš strpljivo u redu u pošti, čekaš svoj red. Vrata se otvaraju i ulazi žena.
O, ne! Ili je sakrila pod majicu loptu koju je maznula u nekoj radnji ili je, možda, trudna.
Samo polako! Drži glavi napred, diši polako.
Ne odaj ničim da si je primetio.
Znam, užasava, zar ne? Prava dvoglava aždaja od koje treba da uzmičemo.
Mada, realno, tvoj periferni vid ionako nije dobar, zar ne? Zašto bi neko pomislio da si je primetio?
Uostalom, zašto je baš danas morala da dođe ovde?
Kakve veze ima što je poslednji dan za plaćanje računa i što je možda čekala onu crkavicu od plate da ih plati?
Naravno da je sama kriva!
I to što sada jedva stoji na nogama, nije tvoj problem što joj niko nije ustupio mesto u autobusu. Naravno da je onom klincu teže dok sedi i sluša muziku na mobilnom. Zašto bi, Bože moj, baš on morao da ustane tamo nekoj trudnici? Svi znaju da one oznake “Mesto za trudnice” ionako imaju preko 15 godina i da ne važe više.
Baš kao što po poštama i bankama i drugim šalter salama više ne piše “Prednost trudnicama” već “Molimo vas da date prednost trudnicama”.
Čim nema naredbenog tona, niko to ne sluša.
Priznajte, svi smo takvi.
Uostalom, zna se da je trudnoća bolest i sasvim je u redu da se kod lekara čeka nekoliko sati. Sa drugim bolesnicima. Kakve veze ima?
Nije niko ni tebe puštao preko reda kad si ti bila trudna. Šta? Ipak jesu? Bili su fini? A zašto onda toliko osvetnički nastup prema drugoj trudnici?
Zašto ponižavanja tipa “Kad si mogla… možeš sad i …”?
Vaša deca su više važna od druge dece?
Vaša trudnoća je dragocenija od tuđe trudnoće?
Volite kampanje koje ukazuju da se trudnice ne poštuju?
Da ih ne puštaju preko reda, da im ne ustaju u autobusu, u čekaonici, da im se ne olakšava (bar tako, kad ih ne poštuju na mnoge druge načine)?
Zašto onda ne učinite nešto po tom pitanju?
I to počev od sebe.
Moje ime je Milena i ja sam Mama iz magareće klupe. Kad čuju da imamo 6 dece, prvo nam kažu da smo hrabri, a onda da smo ludi. A zatim nas pitaju kako se snalazimo. O životu jedne višečlane porodice, o pitanjima roditeljstva, ali i ličnim nedoumicama, ovaj blog je zamišljen kao oaza gde se drugi roditelji mogu ohrabriti, jer svi, koliko god dece da imamo, prolazimo isto. Ponekad sam freelance pisac. Ponekad sam samo revoltirana. Mrzim nepravdu. Nepopravljivi sam optimista.
Pisala sam proteklih dana statuse o nevaspitanju i neosećajnosti mnogih, posebno mladih, u javnom prevozu. Znate ono, svi uporno gledaju kroz prozor, čim sednu.Zaključili smo da sve potiče iz kuće. U kojoj je dete car i Bog. Kome niko ne sme da kaže ništa. Čija će baka u prevozu stajati da bi ono moglo da sedne, iako može volu rep da isčupa. Kome će ta baka na uvo da šapuće kako su, eto, tete bezobrazne pa neće da ustanu, njemu, caru i Bogu.
Moja prijateljica, koja živi u inostranstvu, na sve to kaže- Ja nisam znala da se u Srbiji ustaje deci. Imam troje dece i svi znaju da moraju ustati starijem i trudnici. Oni su elastični, pokretljivi, pa i ako padnu ništa im neće biti.
Šta će biti sa trudnicom ili starcem ako padnu… to te majke koje vaspitavaju takvu decu, koje su bile trudnice i koje će biti starice, ne zanima. Samo da u javnom prevozu stari stoje, a sedi njihov car i Bog.
Na svu sreću, ako je suditi po komentarima ispod tih statusa, daleko je više divne i vaspitane dece. Koja, čak i ako sednu, ne gledaju samo kroz prozor.
Slazem se. Boze, nekad se to podrazumevalo.
Uhvatim sebe ovako sa stomakom da krecem da ustajem jer je neka baka usla.
Al bogme da je tih car i Bog, ima ih. Pocnes i ti da balansiras da l da krsis ono sto ti usadjeno zarad funkcionisanja danas (na zalost) jer ce te pregaziti, ili da se drzis i dalje istog, iako se pomalo osecas kao budala.
Cesto polemisem oko vaspitanja klinaca na konto toga. I svi su u fazonu „moras ih nauciti da grizu, da ih ne pregaze itd. Danas je takvo vreme.”, a ja se apsolutno ne slazem. Gde pise da moraju da budu takvi? Zelim da ih naucim da prepoznaju takve i da ih takvi ne plase, ne ponizavaju i sl. Al da sami usvoje drugacije vrednosti.
Sećam se kad sam bila u kasnom sedmom mesecu trudnoće da mi je prišla jedna starija gospođa u autobusu i rekla mi (ne zamolila, već rekla, u imperativu), da ustanem. Ja nikad ne mogu da sakrijem apsolutno ništa, pa sam joj poprilično iznervirano rekla da sam trudna i da mi je žao, ali da ne mogu da ustanem. Možeš li zamisliti koliki mi je stomak bio pri kraju sedmog meseca ako sam rodila dete od 4200gr? Niko drugi nije hteo da ustane da ona sedne i ona se onako iznervirano okrenula i mrmljala nešto sebi u bradu. U drugoj trudnoći ja sam već prilazila mestu koje je rezervisano za trudnice i u imperativu zahtevala da sednem. Nije se šaliti sa dvoglavim aždajama kojima su hormoni udarili u glavu, a trudničke isplate plate im kasne.
Mogu da zamislim, moji svi nesto preko 4200g bili (i ovo ide tim tempom). 🙂
To i jeste problem danas, moras ili da se svadjas ili pravdas zarad toga da izboksujes nesto sto bi trebalo da bude normalno i podrazumevano.
P.S. Mene redovno pokusavaju da zaobidju u redu. Jedna starija gospodja mi je u prosloj prisla u posti i stala ispred mene i kaze mi „znate, ja sam stara” i to je valjda dovoljno objasnjenje da je pustim. Doduse, bila sam iznervirana pa sam krenula sa „znate, ja sam trudna pa evo cekam vec 40 minuta”. Bese mi posle zao, al nekako niko nema granicu ni za sta danas.
Prema meni su uvek i svuda bili ok. Cak I subotom popodne u punom kaficu su me uvek propustali i nalazili mesto. Ne treba da naglasavam da trudnicama uvek ustanem i svuda ih propustam.
Lucky girl! 🙂
Ne kazem da za ove 4 trudnoce nije bilo pozitivnih iskustava, al ona su u manjini. I ne samo moja. E to je problem, nema generalno vise ni simpatija ni saosecanja za ljude, a za ugrozene posebno.
Da se ne shvati pogresno, ne mislim da trudnici mora nesto vise da se pruzi/ucini, ali ljudi su postali nekako dodatno okrutni kad vide jednu.
Nedavno sam citala odlican blog bas na ovu temu. Ne mogu sad pronaci da bih postavila link,ali mozda ste i sami upoznati, jer se povela i veca diskusija. Naravno, u virtuelnom svijetu svi se zgrazavamo nad neosjetljivoscu drugih, a u stvarnom? Nisam bas sigurna.
Postovana Ana,
Na zalost sam izgleda propustila taj post. Ako budete u prilici da ga se setite, prosledite mi link. Rado bih procitala.
A sto se drugog dela tice, i to je deo problema. Svi smo puni reci i busanja o grudi u virtuelnom svetu, a u stvarnosti manji od makovog zrna. I nekad mi se cini da tu kola idu samo nizbrdo i da, sto vise to uocavamo, to smo dalji od reagovanja da se to (ista) ispravi.
http://www.ringeraja.rs/clanak/ta-dvoglava-azdaja–trudnica_4111.html