Kako efikasno i brzo spremiti decu za izlazak napolje? Nikako!

Skoro pričam sa drugaricom telefonom dok uporedo spremam decu (i sebe) da krenemo iz stana. To negde usput spomenuh i njoj, na šta ona započe kukanje na tu temu.

Dotakla se nemoći, bešenja o drvo i kapi valerijane, i pita me da li i ja dobijam napade anksioznosti kad treba da izađemo napolje.

Ma jok, ja sam u nirvani. (Naravno da ne!)

Al’ ne smem to da joj kažem, mislim, ono bešenje i tako to, nije mi svejedno.

Zato kažem da jesam u nirvani i da sve na kraju bude ok.

Kad je leto. Da, leti je lakše. Nose jedan sloj odeće i obuću na nazuvanje bez čarapa.

Leto je božji dar.

Druga godišnja doba,… pa sa njima baš nisam u ljubavi od kada imam decu.

Pogotovo zima.

Kako to ide?

Cilj: doći na predviđeno mesto recimo u tri popodne.

Pripreme započeti nekih sat do sat i po ranije.

Nada: nećemo kasniti više od desetak minuta. Možda pola sata.

Nekih 10 do 20 minuta pre priprema ide faza “krenite da se spremate”. Iz nekog, neutvrđenog razloga, deca su mi gluva u toj fazi. Najčešće to sad već ponavljam kao retoričku konstataciju čim primetim senku nekog od njih, dok špartam po stanu u pripremi šta treba da obuku.

Kad sve sakupim na jedno mesto i razvrstam po uzrastu i polu, konačno dajem sebi priliku da se razmašem i podviknem isto.

Ono “evo, spremamo se” je nekako sa nedovoljno uverljivosti, pa stoga podviknem još jednom (i još koji put).

Ako započnu gunđanje, započnem i ja svoje. Ucenjujem bezočno bilo čime (iako najčešće mlatim praznu slamu) ne bi li ih ubrzala.

Prolazno vreme na nivou puža.

Dok oblače hulahopke, džempere, skafandere, uporedo i ja nekog od njih cimam, vučem, guram, ne bi li ubrzala.

Ona najstarija odbija to da obuče jer je “za dečake i svi će joj se smejati”.

Taktika da mora dovodi do haosa, jer ne prestaje da plače.

Taktika da bira nešto drugo dovodi do haosa, jer ne prestaje da plače.

Taktika kad imaš predškolaca ne postoji.

Za to vreme trogodišnjakinja kuka da ne može sama (a može), a petogodišnjak ne pre-sta-je da priča. Bebu nosim sve vreme na jednom boku i trenutno će biti ono bešenje – mene, ogrlicom, koliko je zavrće i vuče.

Bacam pogled na sat i shvatam da sam izgubila više od sata, a JOŠ NISMO izašli iz stana.

Kapi znoja mi se sakuljaju i klize ni leđa. Čuj, klize, ostavljaju jezera koliko sam već natopljena, a još nisam ni započela operaciju obuvanja ski čizmi svakom od njih.

To guranje, cimanje, vučenje, to ni rad u polju ne može da isprati.

Deca huhću, rumena ko jabuke, al’ ne (samo) od zdravlja no od potencijalnog toplotnog udara, pa ih takve proterujem kroz vrata da se u hodniku ispred stana do kraja zakopčaju, obuku šalove, kape, rukavice.

E sad malo akrobacija. Obuci bebu u skafander dok se baca unazad i koči telom, odbijajući da sarađuje.

A čisto da bude dodatne doze adrenalina, ne prestaje da vrišti glasno negoduje.

Dobro, odrađeno skoro sve. Ostaje na kraju da se ja obučem i obujem i to je to.

“Meni se piški.” – vrata se otvaraju i najmanje je bitno ko ovo od onih troje to saopštava. Jer, naravno, da neko od njih baš tada mora da ide u wc.

Iako sam ih lepo pitala (i terala) da sve obave pre oblačenja tih 379 komada odeće na sebi.

Uz balansiranje i konstataciju u sebi da će mi bubna opna verovatno pući od glasovnih sposobnosti najmlađeg člana, pomažem skakutavom stvoru da se izvuče iz sve te obuće i odeće i stigne na vreme do kupatila.

Dvoje napolje na svako malo proviruju unutra sa pitanjem “Kad ćemo već jednom krenuti?”.

Telefon zvoni i, bez gledanja, znam da muž zove da pita da li smo krenuli.

Aha, samo što nismo.

Onaj znoj više ne klizi no se razmišljam da dok čekam ovo iz kupatila odem da presvučem majicu koliko sam mokra, znojava i smrdljiva. Al’ ova beba u skafanderu što mi klizi iz naručja (i dalje plače) me odvraća od toga.

Ono dete konačno završava, i ponavlja postupak oblačenja.

“A kad ćemo krenuti?” – Nikad, možda ni tada.

Dobro, kao što rekoh, samo još ja.

I torba sa preobukom. I dodatne pelene. I flašica koja je ostala u kuhinji. I novčanik.

I ključevi od kola koji ne znam gde su.

Konačno silazimo do garaže. Sad samo potrpati ih sve u kola, svako na svoje sedište, neke uz saradnju a neke nasilno privezati i krenuti.

Čim onaj lik što je prakirao ispred garaže pomeri svoj cenjeni auto. Naravno.

Telefon opet zvoni, ali sad imam izgovor pune ruke da ne mogu da se javljam i objašnjavam da sad krećemo.

Već kasnimo.

Al’ stići ćemo na odredište. Pojedini možda raščupani, unezvereni i sa obećanjem da sledećih godina nigde neće izaći sa decom.

Al’ stići ćemo.