letovanje, deca

Epizoda: golubovi

Nadam se da preživljavate uspešno dane ovog čudnog leta – čas dišemo na škrge, čas smo poplavljeni.

Mi smo, priznajem, izbegli veći deo svega toga, jer smo te dane proveli na moru (a ako me pratite na Instagramu, onda se već videli delić toga).

Rekla bih na odmoru, al’ nemojmo se lagati – svi koji imate decu znate da odmora više nema nego vodimo decu na more.

Za one koji nemaju toliko razvijenu maštu ili imaju još po koje zrnce entuzijazma, podeliću sa vama ovaj put jedan događaj sa ovog puta (a možete se podsetiti i starih tekstova).

Pre par godina, otkrili smo da jedno makedonsko selo pod imenom Mrzenci krije restorane sa jagnjetinom. I, da, to vam piše jedan okoreli mrzac i ukusa, a pogotovo mirisa jagnjetine (što povlači česte šale na račun mojih bosanskih gena koji su izgleda zatajili ovaj put).

Elem, u povratku i ove godine odlučimo da napravimo pauzu za ručak baš tu. Krene da pljušti kiša, ulećem sa najmlađom bez papuča i hvatamo poslednji sto. Stiže i poručeno rekordno brzo, kiša se smirila, deca jedu (i ne gunđaju), net radi savršeno… Ne mož’ biti savršenije.

Posle nekih sat, krenemo polako, čeka nas još podosta puta. Deca se zaigrala, smeju se, dok ja pokušavam da nađem neku radiostanicu bez grčke muzike.

Kad odjednom – zapljusnuo nas je miomiris. Neko od osumnjičenih sa zadnje dve klupe je pustio goluba.

I to ne samo jednog. Na svakih par kilometara, novi nalet.

Naravno, osumnjičeni se brane.”Nisam ja!” “Nisam!” “Nisam ni ja!””On je!” “Nisam! Ona je!”

Padoše gunđanja, molbe, pretnje. Džabe, spuštaj sve prozore na svakih deset kilometara.

Pređosmo S. Makedoniju, al’ udarni miomirisi nisu jenjavali. Srećom, pozaspali posle nekog vremena. Bar da ne slušamo uzajamne optužbe i tužakanja.

Prestali i nas dvoje posle nekog vremena da komentarišemo. Samo sam dobila uvid koliko smo uigrani u braku – kako naleti golub, tako se bez reči, sihronizovano pokrenemo i sa svoje strane svako otvara prozor.

Srećom, pa se kiša smirila, pa smo mogli da otvaramo prozore tako, svako malo.Srećom, pa su i sva jata golubova odletela u nekom trenutku.

Srećom, pa se i putovanje u jednom trenutku dovršilo.

I već vidim ovu priču o golubovima kako prepričavam za koju deceniju njihovim prijateljima, partnerima, deci. Onako, kao jednu slatku epizodu u njihovom detinjstvu. Onu, od koje nas blam pojede, a roditelji insistiraju da je ispričaju još jedan put.

Podeli!

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.