Završio se prvi mesec kako imamo đaka prvaka.
Bilo je to turbulentan mesec gde na mahove nisam znala ni koji je dan ni šta kada treba.
Al’ se nekako plivalo.
Početak škole me je inspirisao da sumiram šta sve jedan roditelj nauči kad počne škola.
1. Samostalniji su nego što mislimo
Gledam je kako je negde već 10. dana počela da u školu odlazi sama.
Jeste olakšavajuća okolnost što živimo veoma blizu same škole, ali ne znate vi nju.
Ta se ne bi odmakla od roditeljske skute tek tako.
A evo je sada, sva bitna, nabaci torbu na leđa, proveri užinu i ode.
Sama sprema knjige, odeću za sutra. Kontroliše raspored, kontroliše sebe. Nekad i mene.
2. I dalje su deca
Kad dođe kući, gledam je kako se bori sa tim da treba da radi domaći i željom da se pridruži igri mlađoj braći i sestri.
Iako je školarac, nije preko noći prestala da bude dete i da želi tako da se ponaša.
I dalje crta i piše gomile pisama za drugarice ukrašavajući ih srcima i šljokicama.
Iako je crtaće prerasla (što i sama kaže).
3. Roditelji su (skoro) uvek problem
Moram da priznam da me je ponašanje većine roditelja zateklo.
Tu se, bre, vode revolucije, viče, svađa, a ništa konkretno ne radi. Napada škola, nastavnici, sistem.
Njihovo dete najbitnije i to se mora naglasiti.
Viber grupe pište u kasne sate sa pitanjima šta se ima za domaći i koje su dečje obaveze sutradan.
U čudu slušam i gledam, i bojim se. Bojim se u šta njihova deca izrastaju. I bojim se kako će uticati na moje.
4. Domaći nije naša stvar
Nekako mi smešno da ovo pišem, ali ne mali je broj roditelja koji rade domaći sa decom. Ili deci.
Nikako ne shvatam zašto.
Dete se mora pustiti da pravi greške. Kako će drugačije učiti?
Ono treba da zapamti šta je za domaći, i treba da ga radi samo.
Razumljivo da joj pročitam zadatke i pitanja, ali ne i da navodim sugerišem ili govorim rešenje.
U suprotnom, možemo lepo sami sesti za sto i napisati odgovore.
5. Podsećanje je nekad baš teško
Dajem sve od sebe da redovno pratim šta je učila i šta je za domaći, ali uhvatim nekad sebe, kao danas dok gledam kontrolni koji je imala, da sam u nedoumici šta se to traži od nje da uradi.
Izgleda je onih skoro 30 godina od mog prvog razreda stvarno daleko.
Sreća, pa za sada ona nema istih nedoumica.
6. Knjige su (pomalo) razočaravajuće
Prateći jednu po jednu lekciju, priznajem da sam razočarana nekim delovima knjiga.
Pitanja su često nedovršena, dvosmislena.
I to meni. A kako je tek sedmogodišnjaku da to pohvata?
7. Mi pravimo razlike među decom
Gledam školsko dvorište i tu neku decu koja sa 7 godina izgledaju kao plaćene reklame.
Tu sevaju krzneni prsluci, iscepane farke, lakirane cipele, mini suknje.
Mislim, deca imaju samo 7 godina. I sede satima u školi.
Ili trče po dvorištu. I igraju se u pesku.
Al izgleda je bitnije naučiti ih da je izgled ono što se ceni.
8. Strahovi neće nestati
Sve čega sam se bojala pre početka škole, ostalo je kao strah.
Koliko god da bodrim (sebe) da pliva, strahovi su tu.
Mama je mama.
Svideo vam se tekst? Podelite ga sa prijateljima. Hvala!
Moje ime je Milena i ja sam Mama iz magareće klupe. Kad čuju da imamo 6 dece, prvo nam kažu da smo hrabri, a onda da smo ludi. A zatim nas pitaju kako se snalazimo. O životu jedne višečlane porodice, o pitanjima roditeljstva, ali i ličnim nedoumicama, ovaj blog je zamišljen kao oaza gde se drugi roditelji mogu ohrabriti, jer svi, koliko god dece da imamo, prolazimo isto. Ponekad sam freelance pisac. Ponekad sam samo revoltirana. Mrzim nepravdu. Nepopravljivi sam optimista.
Mene ovo čeka za dvije godine. A ono od čega najviše strahujem, ti si uobličila u ovoj rečenici “Bojim se u šta njihova deca izrastaju. I bojim se kako će uticati na moje.” Tješim se činjenicom da za sada nije povodljiva i da, ako joj se neko od djece ne sviđa, jednostavno neće da se igra ali odrastanje sa sobom nosi mnogo toga na što nećemo moći uticati.