40. nedelja trudnoće. Zašto mi je svega dosta?

Već sam uveliko ušla u 40.nedelju trudnoće. Nekoliko dana me deli od dana D. Trebalo bi da sam srećna jer sam dogurala do termina, ali ja to nisam. Zašto?

Svaka trudnica koja je bar jednom pohađala školu za trudnice ima “ispran mozak” da se u termin ulazi sa 37. nedelja, da se retko ko (oko 5%) porodi baš na termin i da treba da budemo spremne da to može da bude svaki dan tada. I naravno, srodiš se sa tom idejom.

A dani se razvlače i vuku, brzinom puža. Još je gore kad je u pitanju recimo treća trudnoća, kao kod mene.

Zašto mi je svega dosta? Spisak je podugačak, ‘ajd’ da probam da izdvojim koji faktor.

1. Živim u wc-u. Beba se već nekoliko nedelja spušta i pritiska mi bešiku, tako da sam počela da štopujem na koliko idem da piškim. Na 10-15 minuta. Još i češće ako u kraćem periodu promenim poziciju, ustanem, sednem i sl.

2. Sve cipele su mi male. Noge pred kraj počinju da otiču, a i svi ligamenti se spremaju za glavni čin – porođaj. A to znači da ne mogu da obujem nijedan par obuće koji imam. Kupovina nove je uzaludna kad ne znam hoće li mi stopala ostati na novom broju ili “doći sebi”. A šta reći što je pride otoplilo i zbog toga dodatno otičem?

3. Ne sećam se kako mi izgleda telo ispod linije pupka. Generalka intimnog predela, na kojoj insistiraju na porođaju, nije dozvoljena u ličnoj režiji jer podrazumeva sređivanje zasnovano na empirijskom sećanju. Ili akrobacije za koje nisam sigurna da mogu da izvedem i bez ovolikog stomaka.

4. Što me dovodi do sledeće stavke – depilacija, za koju sam se preračunala, uradila je prerano (nisam se JOŠ porodila), pa kroz sve to moram da prođem još jednom.

5. Finansije. Na slikama pri otpustu posle drugog porođaja izgledam očajno i uvek uočim svoju fuj kosu. Stoga sada idem na svaka 3 dana da se feniram. Čisto da me ne zakači masna kosa opet. Ali moj novčanik ne uživa u tome.

6. Osećam se velikom, teškom i nezgrapnom. Kad ulazim u prostoriju ide moj stomak pa ja par metara iza. Sudaram se sa nameštajem, ispadaju mi stvari. Dišem na škrge. A najgore je saznanje da trenutno imam kilo i po više od sopstvenog muža.

7. Zagledanje gaćica. 9. mesec je vrlo zanimljiv. Verujem da svaka trudnica polovinu vremena tada provede u zagledanju svog veša. Da li je pukao vodenjak? Ne, to je samo pojačan sekret. A možda sad? Ne, to nisam stigla do wc-a (zakašljala sam se, nasmejala, čučnula,…).

8. Kontrakcije “hoće – neće”. Pripremne kontrakcije, bolovi zglobova, leđa itd. Sve liči “sad će”, kad cvrc – neće. I tako danima.

9. “Naspavaj se sad. Kad dođe beba nećeš moći.” Aha. Sem kad si pred kraj trudnoće i treba ti po sat vremena da namestiš stomak da bi zaspala. A onda moraš u wc. Pa opet ispočetka.

10. “Jesi li se porodila?” Ništa nije toliko iritirajuće koliko smaranje tvoje okoline jesi li i kad misliš da se porodiš. Prvo se pravdaš, onda objašnjavaš, a na kraju se ljutiš i nerviraš. Kao da je to moja odluka.

P.S. Tekst je pisan u četvrtom pokušaju da obujem patike. Neuspešno. Ostaje mi da sedim i čekam muža da dođe da mi pomogne.

Svideo vam se tekst? Podelite ga sa prijateljima. Hvala!

Mama iz magareće klupe