Sve što podrazumeva pakovanje duže od 48 sati, pretrpan miniven, gomilu igračaka, ćebe i bar jedno dete, nosi naziv “vodim decu na putovanje”, a ne “idemo na godišnji odmor”.
U čemu je razlika?
Pa godišnji odmor podrazumeva izležavanje pored bazena, pijuckajući piće dok slikaš donji deo svog tela, da svima dokumentuješ da si na odmoru. Podrazumeva čitanje “čik” literature, dok se besomučno pržiš da dobiješ boju. Podrazumeva lenčarenje. Podrazumeva obilazak svega što te interesuje, lagano i sa pažnjom.
A voditi decu na putovanje je to isto, samo bez svega toga.
Ako pakujete kola tako da ne vidite zadnje staklo, nije odmor.
Ako pakujete nošu, nije odmor.
Ako se klinci svađaju ko će na koje sedište da sedne, nije odmor.
Ako mesto gde odsedate ima kuhinju, ne, nije odmor.
Ako obavljate veliku nabavku u nekom supermarketu, o ne, nije odmor.
Ako na plažu nosite 4 do 5 torbi, a od toga svoje stvari već imate na sebi, nije odmor.
Ako vodite babu i/ili dedu sa vama, nikako nije odmor.
Ako molite klince da idu na spavanje više od 2 sata uveče, nije odmor.
Ako pada kiša, pa ste zatvoreni u 4 zida sa decom, nije odmor.
Ako je vrhunac dana da uveče pretresate sa partnerom svaki bogovetni detalj tog dana, nije odmor.
Ako se borite da ne zaspite do deset uveče, nije odmor.
Ako preklinjete svemir da klinci odspavaju jedno popodne, nije odmor.
Ako ne pravite pauze u vožnji jer klinci spavaju, nije odmor.
Putovanje sa decom nikad nije odmor.
Dobro, lažem sad. Jednoga dana imaćemo dovoljno para, deca će biti dovoljno razumna odrasla da nekad i poslušaju i otićićemo na neko tropsko ostrvo, all-exclusive gde će klince animatori držati zaokupljenima bar 15 sati na dan.
Ili kad postanemo dovoljno hrabri da klince ostavimo i odemo sami negde. Gde ću kremu za sunčanje nanositi samo na sebe i pročitati konačno onu “čik” knjigu.
Jednom.
Moje ime je Milena i ja sam Mama iz magareće klupe. Kad čuju da imamo 6 dece, prvo nam kažu da smo hrabri, a onda da smo ludi. A zatim nas pitaju kako se snalazimo. O životu jedne višečlane porodice, o pitanjima roditeljstva, ali i ličnim nedoumicama, ovaj blog je zamišljen kao oaza gde se drugi roditelji mogu ohrabriti, jer svi, koliko god dece da imamo, prolazimo isto. Ponekad sam freelance pisac. Ponekad sam samo revoltirana. Mrzim nepravdu. Nepopravljivi sam optimista.
i sa jednim te potpuno razumem. ..
Nije velika razlika, sem što imaš stereo dodatni sa “mama, mama, mama”. 🙂
Slatko se ismejah 🙂
A zamisli kada ideš na kampovanje sa decom (mladjoj se nosi noša naravno) kakvo je to tek putovanje s decom 😀 Treba to da probate,možda se i odmorite (osim dela sa pakovanjem) ,hehe
Plašim se da nisam baš toliko opuštena.
Dobro, bolje reći, ipak sam suviše komformista da odradim kampovanje. 😀 Eto, priznajem. 😛
A pošto bih i sama bila neurotična zbog mogućih živuljaka, ne znam da li ću se ikad opredeliti da se u tome oprobam sa klincima.
Iako su takve stvari dušu dale da stvaraju deci uspomene. 🙂