Pre 3 meseca naša drugarica iz vrtića zaputila se na kraj sveta, da od sada tamo živi.
Kako je to neko s kim smo delili godine uspomena u vrtiću, postojala je potreba da joj poklonimo nešto da se toga i seća.
Naravno, napraviti nešto je mnogo vrednije od kupovine gotovog, pa je krenulo mozganje šta je to što bi bilo originalno, dugotrajno, a, opet, da se lako spakuje u ograničen prtljag.
Tako se u jednom momentu javila ideja da oslikamo platno crtežima dece iz grupe.
Postojala je, naravno, jednostavnija opcija za to (pisaću o tome jednom drugom prilikom), al’ kako nisam sve najbolje utanačila sa vaspitačicama, te su deca već nacrtala svoje crteže, morala sam usput da učim drugi način.
Šta vam je potrebno za ovu tehniku?
- platno, najbolje bele boje (Ja sam kupila belo, pamučno. Obavezno ga operite i opeglajte pre započinjanja ičeg.)
- aceton sa alkoholom
- metalna kašika (ili bilo koji drugi metalni ravni predmet).
Pre no što išta započnete, mora se uraditi priprema.
U zavisnosti da li želite da preslikate originalan crtež ili sliku “u ogledalu”, biće potrebno da skenirate i štampate ili samo kopirate dečji crtež.
Ono što je bitno je da štampa bude na laserskom štampaču.
Sad kad imate kopije crteža, njih koristite.
Na platno stavite prednju stranu kopije i malu po malo površinu zalijete acetonom. Trebalo mi je neko vreme da pohvatam kolika je mera, s obzirom da aceton brzo isparava i brzo se suši. A morate da budete brzi. Tako sam radila površine veličine dlana i posipala da bude baš vlažan crtež.
Zatim te mokre delove brzo i energično trljajte ivicom metalne kašike. Možete i ponoviti više puta isti deo. Samo pazite da ne pomerite crtež.
Što se mere acetona tiče, za prenos 26 crteža iskoristila sam nepune 3 bočice od 0,2dl. Verujem da je moglo i manje, ali ovo je bilo i istovremeno učenje.
Kad sve završite, opeglajte zadnju stranu platna, da fiksirate boje.
Vremenom može malo da bledi, ali svejedno poklon je koji ostavlja utisak.
Moje ime je Milena i ja sam Mama iz magareće klupe. Kad čuju da imamo 6 dece, prvo nam kažu da smo hrabri, a onda da smo ludi. A zatim nas pitaju kako se snalazimo. O životu jedne višečlane porodice, o pitanjima roditeljstva, ali i ličnim nedoumicama, ovaj blog je zamišljen kao oaza gde se drugi roditelji mogu ohrabriti, jer svi, koliko god dece da imamo, prolazimo isto. Ponekad sam freelance pisac. Ponekad sam samo revoltirana. Mrzim nepravdu. Nepopravljivi sam optimista.
