Kad dođe vreme da se negde ode, sve to započne sa lepim mislima. Odmor. Odmaranje. Uživanje.
Dok odmor traje, čini mi se da po povratku mogu bez ikakvih problema da konkurišem za posao u UN-u. Negde gde treba rešavati krize i raditi na pomirenju.
Bez ikakvih problema.
Postoji nešto čudno što se desi kad god negde odemo na odmor.
Prvo što zaključim je da nas vaspitačice bezočno lažu sve vreme. Ovo definitivno ne odgovara deci koja su “divna, sjajna, poslušna, laka za dogovaranje”.
Ili se boje roditelja (i sami znamo kako se danas osporava njihov autoritet) ili moja deca ne idu kod njih već dane provode ko zna kod koga i gde.
Drugo što zaključim je da deci trebaju dve stvari: kuvarica i animatorka. Po potrebi i neko da baca u kantu za smeće šta već treba (jer im je uvek previše nekako udaljena).
Nije to pitanje da li je njima dosadno. Ne, bar ne samo to. Već što su potpuno kao pušteni sa lanca.
Nikakva pravila niti dogovori koji inače važe se ne poštuju. A ako i pripretiš, ne daju 5 posto za to.
Realno, ipak si malo ometen time što nisi kući.
Tako sam juče sinu rekla da može da se pakuje i da ga šaljem kući autobusom.
Nastavio je da izvodi kerefeke sa tim. Jer, zna i on, da od toga nema ništa.
To ne miruje ni tren, to ne ćuti ni tren, to ne spava.
Obroci se gomilaju ne pojedeni jer od kako smo na odmoru naprasno im se ništa ne sviđa za jelo.
Sem sladoleda, naravno. Sladoled im nekako i dalje godi.
(A kako baba i deda dadoše pare pred njima da se isti kupe, ne mož’ živeti od njih.)
Ako su napolju, svaka aktivnost im dojadi jer su umorni, žedni, sunce sija, kiša pada, neće.
Ako su unutra, svaka aktivnost im dojadi jer su unutra i žele napolje.
Tu su nervni slomovi jer su gladni baš tada, piški im se baš tada, hoće vodu baš tada.
Ja ozbiljno ne znam koja su ovo deca.
Ma i da hoćeš da kupiš malo vremena (i slobode da odeš do kupatila, na primer), možemo se kladiti da je na tabletu baš tada prazna baterija ili nema neta, pa sledi još koji krug histerije.
Nekako ne ide ni disciplinovanje niti koriti ih kad ste već na odmoru. Sva ta lica koja vas gledaju i procenjuju ne gode baš, zar ne?
Zato pravim spisak svega što će ih dočekati kad se vratimo, a čime će se iskupiti za ove dane.
I on samo raste i raste.
Veče dočekujemo iznureni gde, u tišini meditiramo sami nad sobom (i dobro, malo na netu).
Koliko sve tu utiče na nas najbolje pokazuje to što smo juče gledali nemački film, bez titla (a razumevali ga nismo umeli ni u gimnaziji dok smo ga učili) gde preko 70 posto filma dvogodišnjakinja ne prestaje da plače, histeriše i vrišti.
Neko drugi bi i sam pohisterisao. Al’ nama čula balzamovana.
Nikako i nervi da zadebljaju.
Mada sumnjam da muž krišom obeležava dane do povratka na posao. Nije da bih ga krivila za to.
Moje ime je Milena i ja sam Mama iz magareće klupe. Kad čuju da imamo 6 dece, prvo nam kažu da smo hrabri, a onda da smo ludi. A zatim nas pitaju kako se snalazimo. O životu jedne višečlane porodice, o pitanjima roditeljstva, ali i ličnim nedoumicama, ovaj blog je zamišljen kao oaza gde se drugi roditelji mogu ohrabriti, jer svi, koliko god dece da imamo, prolazimo isto. Ponekad sam freelance pisac. Ponekad sam samo revoltirana. Mrzim nepravdu. Nepopravljivi sam optimista.
