“Ko igra?”
“Engleska i Hrvatska.”
“Jel to drugo polufinale?”
“Jeste.”
“A jel sutra treće?”
Večernje aktivnosti u našem domu.
Muž, koji je pre skoro punih mesec dana optimistično iščekivao Svetsko prvenstvo u fudbalu zgranuto sluša razgovor.
Naime, polagao je nade.
Velike.
I u našu reprezentaciju, ali prevashodno mislim na klince.
Konačno većina dovoljno stasala da gleda sa njim. I dele entuzijazam.
“A koliko to traje?”
“To je baš dugačko.”
“A za koga ti navijaš? Za koga ja da navijam?”
“A zašto nije dao go?”
“A koliko još traje?”
“A ko će pobediti?”
I tako se ređaju pitanja.
Između ide prepričavanje šta je stariji sin radio na treningu, kakvo je vreme, kako lepo izgleda zalazak sunca.
Sreća pa nas sportski komentatori nerviraju, pošto ih ni ne čujemo.
Lepo je to imati porodičnu aktivnost. Iako je ovaj put gledanje TV-a, ipak je to onaj zajednički duh koji te prosto bodri i opija svojom pozitivom.
“Tu ja sedim. Pomeri se!”
“Neću, ja sam tu!”
“Ne, jaaaaa!”
“Pomeri se, ja sam tu!”
“Pomerite se, ništa ne vidim.”
“Sad ste rasplakali bebu. Smirite se bar malo.”
“Ali, ja tu sedim.”
Kao što rekoh, pozitivna energija se svuda oseća.
Pripremljene se grickalice i kikiriki. Čisto da ta atmosfera bude potkrepljena na odgovarajući način.
Doduše, biće tu malo koškanja, guranja, prosipanja, dok ne sklonim demostrativno posudu.
I zauzvrat odslušam kuknjavu zbog toga.
Ali, nije bitno, vratimo se dešavanju na terenu.
“Ko će pobediti?”
“Pa ne možemo znati, još se igra.”
“A zašto nije penal? Igrao je rukom.”
“Nije penal jer nije igrao u kaznenom prostoru.”
“Šta je kazneni prostor?”
“Ono ispred golmana. Vidiš? Ona linija iscrtana?”
“A zašto tu jeste penal, a kad je napolje od toga, onda nije?”
“Pa takva su pravila.”
“Znam, ali zašto su takva baš pravila?”
“Pa ne znam, tako su dogovorili.”
“A ko je dogovorio?”
“Ne znam, ti koji su dogovarali pravila.”
“A ko je odredio da baš oni dogovaraju pravila?”
“Ne znam stvarno.”
“A ko je stvorio Boga?”
Sa ove strane muk.
Super kako je ovaj fudbal inspirativan, zar ne? Ja sam uvek mislila da će biti podsticajan da se bave sportom, zdravo telo i tako to, ali izgleda i filozofske debate otvara.
Mada priznajem, ima tu začkoljica. Na primer, lakše je objasniti odluku sudije ne terenu no odgovarati na ta neka pitanja, al’ dobro sada.
Lepo je provesti vreme sa porodicom.
“A kako je Francuska dala go?”
“Kakva Francuska? Ko igra?”
“Nemam pojma.”
Hvala Bogu pa je ovo tek na svake 4 godine.
Sviđa vam se tekst? Podelite ga sa prijateljima. Hvala!
Moje ime je Milena i ja sam Mama iz magareće klupe. Kad čuju da imamo 6 dece, prvo nam kažu da smo hrabri, a onda da smo ludi. A zatim nas pitaju kako se snalazimo. O životu jedne višečlane porodice, o pitanjima roditeljstva, ali i ličnim nedoumicama, ovaj blog je zamišljen kao oaza gde se drugi roditelji mogu ohrabriti, jer svi, koliko god dece da imamo, prolazimo isto. Ponekad sam freelance pisac. Ponekad sam samo revoltirana. Mrzim nepravdu. Nepopravljivi sam optimista.
