[Gostujući post] Taj famozni 1. septembar

Prvi gostujući post na mom blogu. Iz pera (tastature) jedne divne mame, moje prijateljice Olge Popović. Britka na jeziku, direktna. Za neke možda oštra, al’ za mene zlatna vredna – nema uvijanja u šarene laže. A kad je u pitanju njena Zverčica, ona druga strana lako ispliva.

Nas ovo čeka za 2 godine. Al’ već znam da ću biti baš kao Olga.

 

Famozni 1 septembar. Veeeć?

Sutra je u našoj kući dan D. Zverčica kreće u školu! Svi smo mobilni i usplahireni, ja pogotovo.

Malo mi kamen u stomaku, malo se sećam svog školovanja, malo se nerviram, jer je zjalava i kako će zaboga da se snađe. Onda nastupi zen momenat (valjda anksiolitik odradi svoje) pa je pogledam, velika je, devojčica, svašta zna.

Onda pogledam onu torbu sa jednorogom, pa majkumu veća je od nje. Kako će ona to na treći sprat? Ništa, odneću ja i čekaću je ispred učionice. Dobro.

Ponovo crv: a šta ako to niko ne radi, šta ako to nije dozvoljeno? Pa dobro šta ti je, nećeš da bude dilava, iskuliraj malo, nije ni prva ni poslednja koja kreće u školu. Da nije, ponovo zen momenat. Ništa hajde nešto da radiš, lakše će ti biti, ej imaš posla.

Krećem, ide teško ali ide i onda je čujem: mamaaaa, vidi meeee. Obukla je neku majičicu koja je nekako ostala od spremanja stvari, provukla se ta majica samo da mi napakosti a do pupka joj je.

Sećam se kad smo je kupili, dve godine je nije nosila jer sam omašila veličinu i to dobrano a slatka je bila jaaaako. Jedno sećanje vuče drugo i treće, vuče ih do prvih suza.

Sećam se dana kad sam shvatila da sam trudna, ma lažem, sećam se dana kad smo je napravili, znala sam da dolazi. Sećam se trudnoće i onog stresa – vi se porađate, a još nije vreme.

Sećam je se u inkubatoru, mala ista ko moj tata (kako samo prepoznajemo crte voljenih kojih više nema).

Sećam se kad se na moje oči zagrcnula i kad sam vikala sestru a nije bilo ništa, bebe štucaju.

Sećam se kad smo došli kući, matori je vozio 20 na sat, na starom renou 5 ogromna nalepnica beba u autu, valjda su nas zato pažljivo obilazili.

Moja mama je uzela i odmah se zaljubila u nju (ne znate moju mamu, ona je prilično teška na emocije).

Sećam se, prva Nova godina, Zvečica dva meseca.

Sećam se i kad je progutala dugme, pa smo dan proveli u bolnici i još tri dana pretraživali sadržaj pelene.

Sećam se kad je prvi put probala krompir: ooo kako joj se nije svideo.

Sećam se prvog letovanja i oduševljenja, jer “vidi eeeejikiii baen”.

Sećam se i kad je prvi put pala sa kreveta.

Kad je krenula u vrtić sva oduševljena.

Sećam se i njene dečije tuge kad smo joj rekli da je deda umro.

Sećam se i kad su je drugari iz vrtića istukli.

Sećam se.

Toliko stvari stane u tih šest i malo jače godinica i svaka je važna, najvažnija. Sećam se i brinem. Moram da brinem, pa ja sam mama, to je moj posao.

A njeno?

Njeno je da raste, da ide u školu da me nervira, da zahteva, da se volimo i svađamo.

A naše, naše je ovo vreme koje obožavam i koje mi beži jer vidim još samo malo pa će prestati da mi se ugurava pod jorgan, da mi se baci u krilo ili kaže: mama nosi meeee.

Evo patetišem sada ali shvatite me, prvi septembar 2015. je veliki dan u našoj kući. Zverčica kreće u školu!

Bebac moj, sve , sve, sve i još više.

 

foto