Možda ste ovih dana nailazili na tekstove o svetskoj kampanji “16 dana aktivizma protiv nasilja nad ženama”. Tih 16 dana započinje Međunarodnim danom borbe protiv nasilja nad ženama.
Čitam, slušam komentare. Nekako smo svi uvek zaprepašćeni kako ona/neko nije reagovao. Zašto trpi? Zašto se to dešava?
Postoje gomile objašnjenja, opravdanja, nagađanja.
Čak i pored svih njih, krivimo ženu što je/nije nešto uradila.
Stojimo sa ove strane ekrana i pitamo se kako je moguće da neko tako nešto trpi, da se ne trgne, da ne ode.
Moguće je.
Ne znam da li bi pomoglo nekome da podelim svoje iskustvo. Priznajem, danima vagam da li da zapišem to ili ne.
Tu je sram. Tu je samoosuda što sam to dozvolila. Tu je i samoprezir.
Al’ ako zapišem javno, možda prebrodim to i ostavim po strani.
Davno to beše. Srednja škola. Tinejdžerka, pa srećna. Bar sam sebe tako doživljavala.
Momak, prvi, sjajni. Mladi, zabava i super je.
Nekako posle par meseci sjajna zvezda potamnela. Nije to to. A i premalo godina da bih sve toliko ozbiljno shvatila.
Ali dok se ja smišljah kako da prekinem, njemu umro tata.
Pa nisam tolika ćurka da baš sad ja okrenem leđa.
I tako, prođe mesec, dva, pet, godina, dve. Vreme prolazi, ja i dalje tu.
Više ne volim sebe, više se ne radujem danu.
Svako jutro je novo mučenje.
Trebaću da odgovaram na pitanja gde sam provela svaki bogovetni minut. Šta sam obukla. Sa kim sam pričala. Kako sam tada stajala pored koga. Kako sam koga pogledala.
A kako nismo išli istu školu, nijedna količina detalja nije ga zadovoljavala.
A kako nisam stanovala tamo gde sam išla u školu, dodatna masa pitanja je bila oko autobuske stanice, putovanja busom i dolaska kući.
Trčanje u kuću pored roditelja da bih mu se tačno u minut javila da sam došla kući.
Verovatno se sada pitate ako je bilo tako šta sam radila sa njim.
Hm, treba proći sve to da bi se shvatilo.
Manipulacija na visokom nivou.
Nekako je sve tvoja greška. Ti se izvinjavaš. Ti se pravdaš.
Što se više pravdaš, više ga uveravaš da jesi kriva.
Al’ pravdaš se i dalje, da bi se smirio.
A ako ni sa čim ne možeš da ga uveriš, samopovređuješ se, fizički. Da nekako “dokažeš” da nisi kriva.
Osećaš grižu savesti, jer si kriva.
Zašto? Ne znaš, ali tako te ubedio.
I sramota te da sa nekim pričaš o tome. A i nemaš kome, jer je sve majstorski odrađeno, tako da si udaljen od svih bliskih osoba, društva, drugarica.
Niti želiš da te sažaljevaju. (Niti to želim sada.)
Pa pažljivo pokrivaš sve neprijatnosti, propuste.
Roditeljima ne pričaš. Tipično tinejdžerski period – gložanje sa njima stalo i ne želiš da daješ materijala da se razočaraju tobom.
Kriviš sebe što si u toj situaciji.
Prezireš sebe što si u toj situaciji.
Prestaneš da voliš sebe.
Duša ti se polomi u komadiće.
Ja sam se spasila.
Upisala sam fakultet, on je otišao u vojsku.
Moj momenat bega.
Novo okruženje, nova lica, nove obaveze polako su mi pomogli da zacelim rane.
Sa distance, lakše mi je bilo da stvari nazovem pravim imenom. I njega jednim ljudskim ispljuvkom, koji je svoje nesigurnosti i nedostatak samopoštovanja jer sam bila uspešniji đak, uspešnija u društvu, višeg socijalnog statusa i većih mogućnosti, krio iza toga da neko treba da “brine” o meni.
I imala sreće da na svom putu dalje sretnem neke ljude uz koje sam opet učila da poštujem sebe.
Jer nikad se stvarno ne oporaviš od toga.
Na žalost, neke nikad ne dobiju mogućnost tog bega.
Moje ime je Milena i ja sam Mama iz magareće klupe. Kad čuju da imamo 6 dece, prvo nam kažu da smo hrabri, a onda da smo ludi. A zatim nas pitaju kako se snalazimo. O životu jedne višečlane porodice, o pitanjima roditeljstva, ali i ličnim nedoumicama, ovaj blog je zamišljen kao oaza gde se drugi roditelji mogu ohrabriti, jer svi, koliko god dece da imamo, prolazimo isto. Ponekad sam freelance pisac. Ponekad sam samo revoltirana. Mrzim nepravdu. Nepopravljivi sam optimista.
Iskreno ti se divim, na autenticnosti. Kapa dole zaista.
Ljubim te
Hvala ti! :-*
Bravo. Za hrabrost da izadjes iz cele price, i da je sada javno ispricas. Ovakvi tekstovi su jako vazni da umanje sva ta pitanja i zloslutne komentare tipa “Sto nije? Kako je ona to i to? Tako joj i treba!” E ne treba. I ne sme. Nadam se da ce posle ovog teksta mnogima biti jasnije kroz kakve emocije i procese prolaze zrtve.
Ljubac veliki od mene
Hvala ti! I ja se nadam. :-*
Hvala što si ovo podelila sa nama.
Hvala na ovome.
Upoznala sam jednu majku trojice sinova u trenutku kada je na poslu častila za prvu unuku. Nazdravljajući, rekla je: pa dao bog da bude k..va kao baba.
Posle je objasnila. Udala se za čoveka nalik ovom tvom “junaku”.Svaki cm puta s posla do kuće morala je da mu referiše. Ne dao bog da mu neko kaže kako je video negde gde joj nije bilo “odobreno” da prođe.
Tuga.
Kao što rekoh, na žalost, i pored sve želje, ostaneš na neki način slomljen. Teško je podići sebe, a samopouzdanje i samopoštovanje se prelako uruše.
Tuga, stvarno.
I ja sam se jedne budale spasila fala Bogu… Ni sad u braku mi nije bas zlatno ali jos se trpi videcemo dokle. Zene u Srbiju nisu zasticene nazalost, mogu da prijave ali finansijski je vrlo tesko izdrzat. Kad nemas kucu- stan nemas posao, zatvore ga na par dana eventualno neki mesec i eto ti ga manijak oped na glavi…