Ok, znam, teško je kad je malo dete bolesno. Plač, nervoza, bes, kukanje.
Pa onda sve to ispočetka.
Pa se još nadoveže čekanje (i čekanje, i čekanje) u čekaonicama u ambulantama.
Da, znam da je iza vas nenaspavana noć.
Znam da ste iscrpljeni i umorni.
Ne, nemam opravdanje za vas.
I ja sedim tu s razlogom.
Ne, nisam dete dovela ovde da bi ubila svoje slobodno vreme.
Ne, nisam ga dovela ni da bi se ono zabavljalo.
Zamislite, i moje dete je bolesno.
Kao i svako dete ovde u čekaonici.
Čekaonica nije igraonica. Deca koja su tu, tu su jer moraju da su tu.
Ne, nije u redu da vaše dete uzima igračku od mog. Igračku koju nosi radi utehe, jer je isto toliko plačljivo, nervozno i nenaspavano.
Nije u redu, jer ne znate ni od čega je ono bolesno. Ne verujem da želite nešto novo da vam dete pokupi, zar ne?
I nije u redu jer ne znam od čega je vaše dete bolesno. Al’ šta god da je, ne želim to svom detetu.
Ne, nije u redu da vaše dete prilazi da se upoznaje, pipa drugu decu ili, još gore, pokušava da zagrli i poljubi.
Vama lakše, jer se vaše dete zanima. Baš sjajno, zar ne? Izeš ga, teško je to roditeljstvo. Zamisli, nekad moraš da radiš stvari koje su teške.
Na primer, da zanimaš svoje bolesno dete.
Puštate da vam dete baulja ambulantom, pipa klupe, stolove, pultove, pod. Tuđe igračke, tuđe stvari.
Rukama koje posle stavljaju u usta.
Razmišlja li iko da je to mesto gde dolaze bolesne osobe?
Društvena odgovornost je umrla.
Danas svako gleda samo svoje dupe. Kako da što lagodnije nešto prebrodi.
Jer bitan si ti. Ko šiša druge ljude.
Dovedeš dete u kolektiv, a ono na ulazu u sobu stoji dete čiji slinci vise do brade.
Zanemarujući one jadnike koji na uštrb kapitalizma ne mogu da dopuste sebi “luksuz” uzimanja bolovanja, jedan određeni postotak roditelja to radi jer – jednostavno ih boli uvo.
I to javno priznaju.
Nema veze što je dete stalno bolesno. Ne, onda ćemo psovati kolektiv sam po sebi.
Ne, niste vi krivi što dete nije prezdravilo a ide i dalje u vrtić.
Ne, loš je imunitet. Vi mu vrlo revnosno dajete preparate za imunitet, samo izgleda ne rade baš najbolje.
Da povučete dete iz kolektiva da ne zarazi drugu decu?
Da, svašta i od mene na takvu pomisao.
Treba da se stidim što su mi misli tako praistorijski. Treba da gledam samo svoj komoditet.
A vi nastavite da tražite izgovore za sve što ne valja. Ne stavljajući nikad sebe na mesto onog čije postupke treba pretresti.
Jer, mož’ misliti, jadno dete samo želi da se druži.
I propašće mu dan jer će upoznati tamo neku lujku koja mu je to osujetila.
Al’, eto, toj lujki nikako da neke gluposti ispare iz mozga.
I još je gore – naučiće svoju decu istim glupostima.
Bar će dati sve od sebe.
A vi samo držite dalje svoje bolesno dete od mog ili bilo čijeg drugog.
Moje ime je Milena i ja sam Mama iz magareće klupe. Kad čuju da imamo 6 dece, prvo nam kažu da smo hrabri, a onda da smo ludi. A zatim nas pitaju kako se snalazimo. O životu jedne višečlane porodice, o pitanjima roditeljstva, ali i ličnim nedoumicama, ovaj blog je zamišljen kao oaza gde se drugi roditelji mogu ohrabriti, jer svi, koliko god dece da imamo, prolazimo isto. Ponekad sam freelance pisac. Ponekad sam samo revoltirana. Mrzim nepravdu. Nepopravljivi sam optimista.
Kako mi je drago da vidim da nisam jedina lujka po ovom pitanju. Pre nekoliko meseci sam shvatila i da ljudi imaju razlicite kriterijume kada je bolest u pitanju. Naime, par nedelja nakon sto sam se porodila sa drugim detetom, izvedem prvenca napolje na obliznju poljanu. Tamo sretnemo komsinicu iz zgrade koja vrlo dobro zna da imam i malu bebu kod kuce. Al nema veze, ona umesto da kaze svom klincu koji krlja sve u 16 da se odalji od nas, bez problema ga pusta da prilazi mom i da se jos kao zajedno igraju. Jeste da smo bili napolju, ali stvarno ne treba rizikovati da do majusnog, tek rodjenog bica dodje neki virus. Na kraju, nisam vise mogla da izdrzim, pa je onako bojazljivo pitam jel on to bolestan, mislim posto tako ozbiljno kaslje, zbog bebe pitam. A ona mi odgovori: “Nije on bolestan.”
Ok. Ocigledno se njen i moj kriterijum razlikuju. Kako god. Posle toga je ipak odvukla malog komsiju dalje od nas.
Uf. Pravo u srz problema. I drago mi je da nisam jedina, kako si napisala, kruta osoba.
To je jedan od razloga što sam do neba zahvalna, jer sam jako, jako rijetko morala sa svojima k dječjem doktoru. Ovdje su obično u čekaonicama poredane igračke, stolići sa bojicama (koje je taj dan već 68-mo dijete oblizalo) i kojekakve drangulije, djeca se razviču kao da su u parku, nerijetko se i počupaju jer ima roditelja koji baš kod doktora moraju obavljati maratonske telefonate pa ih i ne zanima previše što djeca rade. Tako da se čovjek stvarno zapita je li došao k doktoru ili u igraonicu?!
A slanje bolesnog djeteta u vrtić (ako stvarno sila ne prisili) ne mogu i ne želim razumjeti. Radim u vrtiću i nagledam se svega. Mogu shvatiti da mama i tata imaju neki važan termin i da pošalju dijete bolesno među drugu djecu, ali da ga mogu ostaviti da ostane kao zadnje u vrtiću? 🙁
Daa, nažalost, ali tako je. I ne mislim da je u pitanju neznanje, premda ima i tog, već komotitet. Jer svi ćute, jer si aždaja ako se buniš. A treba, još kako!!!
Dobro je, nisam jedina. Čitam Mirnin komentar i konstatujem da je i kod mene isto. Sreća što nam je doktorka takva da opominje roditelje, pogotovo ako su u ordinaciji male bebe, koje naravno idu preko reda. I kod nas u vrtiću decu dovode mrtve bolesne jer “treba da se socijalizuju”, dok iste te mame posle sat vremena vidim u kafiću gde ubijaju svoje slobodno vreme. Ne znam kako im prvenstveno nije žao svoje dece da se bolesna muče, a onda i tuđe…Moji klinci već dobro znaju da kada su bolesni ne prilazimo drugoj deci, ne idemo u školu ili obdanište…U početku mi je bilo glupo da reagujem na one koje baš briga za druge, ali sad više ne. Kada smo završili u bolnici sa frasom (što mi, što pola dece iz obdaništa) zbog temperature 40,2 jer je jedna mama ubeđivala vaspitačice da joj je dete samo malo prehlađeno, nemam obzira.