Epizoda: farbanje jaja sa decom

Došao je i taj dan u godini. Dan kad se svaki od nas roditelja kontrol frikova nada da će i preživeti.

Dan kad se farbaju jaja za Uskrs.

“Koliko jaja da kupim?”

“Ma 15. Dovoljno je.”

“Ali, ali, ali…”

“Svakome od njih po 5 i super. Ionako će dobiti od ovih i onih, nećemo znati šta sa tim jajima.”

“Ali, ali, ali…”

Osećam da će mi trebati kesa zbog hiperventilacije pod hitno.

Da kupim jaja i da ih sva dam klincima da boje?

Taj moj muž ko da je sa nekom drugom ženom u braku (pa je možda pobrkao scenarija šta sa kojom).

Kako to ide?

Skuvaju se jaja, i već psujem jer je par napuklo (onaj perfekcionista u meni nikako da mandrkne).

Deca od jutra skaču po glavi i gde god se pomerim saplićem se o njih.

“Kad ćemo da farbamo? Kad ćemo da farbamo? Rekli ste da ćemo mi da bojimo jaja.”

Da, rekla sam. Stanje neuračunljivosti je izgleda bilo, jer ko bi pri zdravoj pameti to rekao.

Al’ to je što je, nema povratka sa ovog puta sada.

Obezbeđujem sto i slažem papire, četkice, boje.

“Kakva je ovo boja?”

Ona koju ti istržem iz ruku, da bar na kratko odložim buduće muke.

Dobro, sve spremno. Klinci posedali za sto.

Ređam jedno po jedno jaje pred njih.

Uzbuđeni su, nestrpljivi.

Jedno jaje od tog nestrpljenja pada iz ruku jednog od njih i puca.

Joj, ja ovo neću preživeti.

“Pazi ovamo! Ovo su boje, ovo su sunđeri. Pokvasite sunđer pa natapkajte… Pa čekaj prvo da objasnim!”

Ne vredi, zaukali su se.

Gledam kako umaču sunđer iz ljubičaste u belu, pa žutu. Mrljaju. Premeštaju.

Gde je više ona kesa za hiperventilaciju?

“Mama, razbila je još jedno!”

Plač se razleže jer sad ima jedno manje.

“Tvoje je puklo, nemaš više.” – Nisam ni znala koliko vole da se rugaju.

“Moje je lepše. Jeste.” – O, da, vole da se rugaju.

“Zašto niste zasukali rukave?” – besmisleno pitanje kad je već sve zabrljano.

“Nisi nam rekla.”

Ma da, za takve stvari treba da ih podsećam. A pamte po svojoj volje (pre)lako.

Ona mala opet plače. Svoja jaja je ofarbala prva i sad hoće još.

“Kakve su ovo boje? Šta si nam to dala? Ništa nije dobro. Vidiš? Pogledaj kako se mrlja.”

“Zabrljala sam, i ne sviđa mi se. Neću ove boje. Hoću drugo.”

“Meni se baš sviđa. I moje je lepše od tvog.”

Ovo dvoje starijih melju i melju. Ona najmanja vredno sad boji stolicu u kojoj sedi. Izgleda joj osnovni dizajn nije po volji.

Meni oko igra pri pogledu na umetnička dela i praznine na ljusci.

Iako, realno, farbe je bilo dosta. Eno je na tepihu. Čupavom.

To je to. Za mene dosta. Signaliziram mužu da preuzme nadzor, a ja odoh u krevet.

Da prespavam ovaj dan.

Inače će mi Sudnji dan brzo nastupiti.