Naiđe tako period entuzijazma kad počnemo da planiramo gde možemo da lutam, putujemo, obilazimo.
Izguglamo, zapišemo, pregledamo Michelin app za najbrži put, i kažemo da idemo.
Tako prvo saplitanje bude ujutru. Prosek kašnjenja u polasku je sat vremena. To se ne zna gde je patika jednog od članova, gde je posuda za vodu za kuče, kasni doručak, najstarijoj kao i svakoj pre-teen treba peglanje u poslednji momenat.
Svađanje koja će se igračka poneti za usput i zaboravljanje da se ponese planirana lopta.
Najčešće na nekom 15km prvo se oglasi da je žedno. Odmah su i ostali. Pa neko vreme ubeđuješ da ćete naći negde da kupite vodu.
Što se, naravno, ne dešava jedan duži period.
A pošto se ne nalazi radnja, odmah pada pitanje prvi put. “Koliko još?”
Radnja stiže kao spas, i dok se spremam da izađem, već sam dobila dodatni spisak jer su sad i gladni.
Logično potpuno. Žedni su zbog nabrzinu pojede og doručka. A sad su gladni jer su žedni.
To zahteva niz začuđenih pogleda prodavca dok završim porudžbinu. Svakom svoja kesa inače imamo rat u kolima. I priznajem da sam kukavica, al ne daje mi se to opet da slušam.
I pošto prebrodimo još nekoliko desetina puta pitanje kad stižemo i konstatacije da je to baš dugo, konačno i stignemo.
Iz kola izlazimo uz zadršku jer se ubeđujemo da ne nose silne igračke, jakne i slično. Jer nema više kolica da se to potrpa, već smo muž i ja na kraju kamile tegljači.
Njima, naravno, sve to treba. Najviše pola sata, posle kojih eto nas tegljači.
Prvi korak koji treba savladati je uklaviriti pod koje vrste ulaznica potpadamo. Jer, ono porodične i slične – zaboravite. Obično imamo 2 do 4 viška dece.
Negde tu nam sad sine i da nismo proverili da li mogu psi unutra. Nema veze, jedno će da otpada i dežurna dok drugo vija decu.
Naravno, početnu zamku nikako da preskočimo. Prepuni entuzijazma, započnemo da deci objašnjavamo značaj tog nečega. Upljujemo se u iščekivanju prvog pitanja.
“Kad ćemo ići negde da jedemo?”
Ok, vreme je za tihi nastavak obilaska.
“Sklonite se odatle! Pazi gde staješ! Ljudi prolaze, pomerite se!”
Sve to u stilu zen nindže, odlučnog glasa ali ne da me gledaju kao “pogle ovu što se dernja na decu”.
Jedno oko na zanimljivostima zbog kojih smo došli, drugo na deci. Prebrojavanje stalno, i stalno se bar dvaput štrecnem gde je neko od njih. Sreća pa mi muž uvek ima odgovor gde je to neko.
A onda eto prvog koje ne želi da hoda. I, kako to obično biva, zaboravili da ponesemo nosiljku. Pa je muž nosi. Ja već nosim ranac i torbu. I par onih jakni i igračaka koje nisu ostavili u kolima. A koje im ne trebaju više, naravno.
Svi znaci govore samo jedno – ubrzajmo koliko možemo i nadajmo se povratku… jednom… da na miru sve to posetimo. Kad deca uđu u pubertet i ne budu želela sa nama, a mi još budemo dovoljno mobilni da to i savladamo.
Moje ime je Milena i ja sam Mama iz magareće klupe. Kad čuju da imamo 6 dece, prvo nam kažu da smo hrabri, a onda da smo ludi. A zatim nas pitaju kako se snalazimo. O životu jedne višečlane porodice, o pitanjima roditeljstva, ali i ličnim nedoumicama, ovaj blog je zamišljen kao oaza gde se drugi roditelji mogu ohrabriti, jer svi, koliko god dece da imamo, prolazimo isto. Ponekad sam freelance pisac. Ponekad sam samo revoltirana. Mrzim nepravdu. Nepopravljivi sam optimista.