Epizoda: slava

Osvanuo je taj dan. Dan pred slavu.

Prethodnih 360 dana zdušno sam se držala obećanja da to sebi neću dopustiti. Ponovo.

Zašto 360? Jer sam pre neka 3-4 dana započela tradicionalni godišnji ples.

“Jao, vidi kako su slatke ove kiflice!”

“Šta misliš da pravim ovu salatu?”

“Možda ne bi bilo loše da ovo uzmemo za predjelo.”

Listaju se recepti, knjige, novine.

Muž, znajući već kako će sve to završiti, pokušava intervenciju.

“REKLA si prošle godine da nećemo više praviti toliko stvari. Niti nam treba. Je l’ tako? Samo ćeš se nervirati i šizeti. Šta će ti to?”

U pravu je on. Bude tako svake godine.

Često razmišljam šta bi bilo da pravimo Ivkovu slavu, a ne ručak i večeru za matorce i kumove.

Al’ ne vredi. Zaukavanje ide prirodno.

Htela bih da vidim kako bi njemu bilo na mom mestu.

Jer, tu se ocenjuje domaćica, kad se dan završi.

Ne mož’ biti dokona domaćica kad je slava u pitanju!

Daj 7-8 vrsta predjela, 3-4 pita, 3-4 glavna jela, a kolača ispod 15 ne sme biti.

Jeste da nisi vična i da ti za isto treba i 3 dana, al’ moraš se pokazati.

I jeste da inače ništa skoro od toga ne praviš ostalih 360 dana, al’ sad moraš znati kako se to pravi.

I kuća – ma kuća mora da blista! Nema tu izgovora “četvoro dece, koja jedu, piške, kake, crtaju, lome”.

Izgovora nema.

Jedina sreća je što tome muž služi, da završi poslove koje mrmljam usputno da treba uraditi.

A ja? Ja pravim spiskove.

“Hm, koliko kilograma krompira? Ček da vidim koje sve salate pravim.”

“Ne treba toliko. Ostaće bezveze.”

“Ma neće!”. Iako hoće, kao i svaki put.

Al’ ne mogu protiv straha da neće biti dovoljno. Iako je prisutno desetak ljudi, red je da bude najmanje za nekih 25.

Zar ne?

Ne bi ni vi dopustili da bude manje.

Zamislite tu sramotu, da neko uzme baš poslednji komad nečega.

Pa gde to ima?

Jednoj domaćici slave to ne sme da se desi.

Nema veze što će porodica (i šira rodbina) jesti te pite, salate i ostale đakonije i sledećih 7 dana.

Vraćam se spiskovima, je l’ te.

Prelazim polako na tekstove tipa: kako se organizovati za tili čas, ovako izgleda trpeza iz snova, jelovnik koji morate probati,…

Znam, kliše, al’ ja nemam puno vremena da razbijam glavu šta i kako. Časovnik otkucava, još samo 2-3 dana.

Noć pred slavu provodim kako se da očekivati. Besano, umorno, uz ukočen vrat i grčeve u nogama.

Al’ ko mi je kriv?

Opet sam dočekala poslednji dan da rešavam stvari.

Osvanio je i dan slave. Gledam na sat svakih 10 minuta dok trčim po stanu, procenjujući da li sve stižem.

Sudaram se sa klincima koji se nekako uvek u ovakvim situacijama motaju oko nogu.

Svečani stoljnak, naravno, ne uspevam da nađem.

A i svećnjak sam slomila, te u sve ovo uguravam trčanje do radnje po neki drugi.

I naravno da su prvi gosti došli, a ja ne stigoh da se istuširam i presvučem.

Naravno. Zašto bi bilo drugačije?

Jedni po jedni dolaze, posluži jelo, skloni tanjire, stavljaj druge, peri suđe. Stavi hranu, skloni hranu.

Jelo? Doći će i to na red. Možda pred spavanje.

Sad me još jedna tura suđa čeka.

I to je to. Zaričem se da ovo ludilo više neću ponoviti.

Čak i u svesku zapisujem sve što sam pravila, šta je ostalo, i šta više neću ponoviti.

Ikada. Više.

Dok me ludilo opet ne uhvati za nekih 360 dana.