Epizoda: vreme je za spavanje

Večeras je tačno 2446. veče kako sam neko od dece spremila za spavanje.

Kad pogledam unazad, sa ovih skoro pa punih 7 godina prakse, čovek bi pomislio da mi to ide lakše, da je prava rutina i da nema tu nekih nepoznanica i teškoća.

Eh, kako je lako prevariti se!

Skoro tih 7 godina prakse ovde ne predstavlja prednost. Jer kad su deca i vreme za spavanje u pitanju, svi smo mi pomalo Dru Barimor u “50 prvih sastanaka”. Ili da budem u toku sa vremenom, svi smo mi Dori.

Pokušavam da izanaliziram s vremena na vreme šta je to gde omanemo.

Svako veče započne isto.

“Vreme je za spavanje. Idemo, spremanje u pižame.”

“A, ne! Nećemo još!”

“Ajde, pola osam je. Nećete uspeti ujutru da ustanete!”

“A , još je rano!”

“Nije rano. I ne mogu da verujem da se o ovome raspravljam. Pižame!”

Na ovo negodujući veoma javno i glasno (“Ja sam sad ljut i biću ljut.”) puze i valjaju se po podu, dok odlaze prema sobama.

Veoma sporo. Veoma.

Tačno me svrbi jezik da podviknem još koji put. Al’ za sada uspevam da to preskočim.

Uopšte ne shvatam kako ovi klinci ne cene spavanje. Meni neko da ponudi samo mogućnost spavanja, pa trčeći bih otišla. Ma brzinom svetlosti.

“Idi, donesi bati pelenu” – dajem instrukcije mlađoj i razdragano ode u sobu po to.

“Alo, narode, pižame!” – još jednom podsećam one gliste na podu šta treba da rade.

Mrzovoljno ustaju i odlaze da se presvuku.

Sem ove mlađe koja se šetka po dnevnoj sobi.

“Pelena. Otišla si po pelenu.” – pažnja im je nivoa zlatne ribice i traži podsećanje po stoti put.

Ono dvoje starijih gunđaju i ispod glasa me ogovaraju. Nema veze, pričaću javno jednom kakvi su bili kad su bili mali i blamirati ih, pa ću se revanširati.

“Anastasija! Pelena, Anastasija, pelena.”

“Ne mogu. Vidiš? Ne mogu.” – njeno objašnjenje zašto joj brat 15 minuta gologuz izigrava potencijalnu eksplozivnu napravu (čekajući da napravi eksces po sred tepiha).

“Dobro, odoh po pelenu, a ti idi da piškiš i da opereš zube.”

“Ne mogu. Vidiš? Ne mogu.” – šta drugo da bude odgovor no ovo jednog trogodišnjaka?

Oblačim konačno ovog najmlađeg, smeštam onu u kupatilo, a starija se vraća u dnevnu sobu sa večitim pitanjem:

“A večera?”

Trebam li reći da je ovo dete bik u horoskopu?

Ja bih ih samo prosledila u krevet, al’ muž mi bolećljiv i uvek im da da večeraju.

Sabotaža, kažem ja.

Nudi im izbor za jelo, ništa ih ne privlači. Naravno. Al’ večeru moraju da održe.

Iako će samo pomrljati po tanjiru i reći da su gotovi.

Dok on poslužuje njima jelo, ja (pokušavam) da usresredim ovo najmlađe na sisanje. Mislim, izeš mamu i siku kad ono troje nešto rade a on ne učestvuje. Stoga će da pravi akrobacije i da se penje i ide gde stigne, samo da je u toku.

Stoga će biti deportovan odmah u krevetić.

Večera završena, još samo kupatilo da odrade, pa spavanjac.

A, pardon, obećah čitanje knjige večeras.

Dakle, prvo pranje zuba.

Pošto se prethodno malo potuku, poguraju, posvađaju. Opet.

Da, teško je pratiti kome je kad red.

Lično me se to ne tiče. Ako dođu razbijenog nosa, pričaćemo. Do tada njihov problem – njihovo rešenje.

I opet jedu tu prokletu pastu za zube. Ne možeš je nabaviti koliko je troše.

Pa onda malo pijenja vode i spremni su za dalju fazu.

A sad problem – ko večeras bira priču za čitanje. I još malo prepiranja i svađe i guranja.

Presuđujem uzevši bilo koju pod ruku i posađujem ih da čitamo.

To je nekad sjajno. A nekad ne zaklapaju i liči na sve osim na one scene iz filmova kad deca srećna i zadovoljna sede, a roditelji im čitaju priče.

Kao što rekoh, filmovi.

Završi se i ovo. I eto ih odoše opet da svi piju vode.

Nisam nekad sigurna jesam li rodila kamile il’ decu.

Dobro, svako u svom krevetu.

“Nisam poljubila tatu.”

“Nisam poljubila Lava.”

“Nisam ljubila tebe.”

Pa sve to puta tri.

Pa sve to još puta dva.

“Nisam pila vode.” – pa jel moguće više?!

“A opet da te ljubim?”

“A šta ako noćas budem žedan? A nemam vodu kod kreveta?”

“Blago njemu! On ima vodu, a ja nemam.”

“A gde je moja voda?”

I tako, ređaju se pitanja. Dok se ono mama-čudovište sasvim ne probudi i ne razderem se ko Osmi putnik da je više dosta.

“Ostavi širom vrata.”

“Zatvori vrata.”

“Ostavi svetlo.”

“Vrata. Otvori vrata.”

Mama-čudovište pomalja sve svoje glave.

I konačno tišina. I ono besno uzdisanje (“Meni se uopšte ne spava i mrzim da spavam.”), al’ na to se ne obazirem.

Prolazno vreme: osam i dvadeset.

Sedam u dnevnu sobu i zaklinjem se da čim se dočepaju tinejdžerskih godina da ću navijati sat i buditi ih namerno kad god mi se ćefne.

Hoću, ozbiljno.

Bar nešto da im vratim zbog svega ovoga.

P.S. Evo ovog najmlađeg već budnog. Plače.