Dojenje je poseban deo odnosa sa detetom koji se ne ume opisati rečima

Pre par meseci prvi put sam srela Saru Oster Rokvić. Bila je voditelj live chat-a u kom sam sudelovala i odmah je ostavila divan utisak na mene.

Iako ću verovatno mnoge od vas iznenaditi, nisam do tog momenta bila upoznata sa blogom Momste.rs. Znam, sram me bilo.

Sledeći susret je to podcrtao, iako se osećam pomalo nezgrapno ovolika spram nje koja je vilinkog pakovanja.

Počela sam da redovno pratim šta piše na profilu na Instagramu i bila dirnuta koliko je nežna, osećajna. Možete da je zamislite kao nekog iz nekih minulih vremena, uz poeziju, dok slika a sve oko nje miriše na eterična ulja.

Sara je diplomirani filolog i zaljubljenik u književnost. Ona je supruga svog druga iz odeljenja u srednjoj školi (nešto, je l’te, što mi je posebno blisko). Iako sam saznala kog to druga mesecima kasnije, jer, jednostavno, ona nije “plus jedan”.

Moj gost je ovom prilikom, simbolično tokom Svetske nedelje dojenja, jer je mama jednog Despota koji ima malo više od 2,5 godine. I ona je mama koja još doji.

Nije tu ni to što ima toliki staž. Ni to što je “ime”. Već što kroz njenu priču o dojenju čujete ono što bi želeli da čujete (bar ja lično ) od svake mame – tu neku mirnu ljubav i tiho zadovoljstvo zbog toga, bez busanja i samohvaljenja.

1.Pre nekog vremena pročitala sam jedan tvoj intervju gde si spomenula da još uvek dojiš Despota. Da li si planirala ili bar pomislila da je vaš dojenički staž da potraje toliko?

Nisam ni mislila ni planirala 😄

Govorila sam sebi da će to biti period od nekih godinu-godinu i po dana ali nije ispalo tako.

2.UNICEF navodi da je procenat žena koje isključivo doje posle trećeg meseca 13,6%. Gde misliš da je ta neka tačka spoticanja zašto je toliko mali procenat?

Ne znam šta da mislim, ali pretpostavljam da su netačne informacije i nedovoljno dobri saveti najveći “neprijatelji” dojenja i ono što mamu buni i ne da joj mira, pa samim tim nema ni istrajnosti. Ovo se odnosi naravno kada ne postoje medicinski razlozi za prestanak dojenja.

3.Da li si imala lične krize tokom ovog perioda, i ako da, kako ste ih prevazišli?

Da! Sam početak dojenja je za mene tada, novopečenu mamu, bio vrlo stresan. Bejbi bluz je bio u zenitu, rana od epiziotomije me je bolela, stalno mi se plakalo, milion saveta (sada iz ovog ugla više netačnih), grudi su mi bile prepune mleka, a beba nije htela da sisa. Oksitocin mi je bio u “nezavidnom položaju” 😅 zbog svega toga.

Nikada neću zaboraviti svoje očajne “Ja ovo ne mogu!” rečenice, ali upornost, moja odluka da mi se niko ne meša i da me ostave nasamo sa detetom i istrajnost nas je izvelo na pravi put. Do sada smo baš veliku kilometražu prošli 😀

4.Šta si ti lično dobila od ovog iskustva?

Meni je lično taj deo našeg odnosa, pored mnogih drugih delova, doneo mnogo toga, ali zaista ne znam kako da opišem rečima. Mislim da ne umem.

5.Koji bi savet dala budućim mamama, ali i novopečenim, a vezano za dojenje?

Da se pripreme da možda neće biti lako, da budu u tim momentima dojenja što više same sa bebom jer to najviše prija i mami i bebi, da ne misle da možda nemaju dovoljno mleka jer ga sigurno imaju, da ne uobročavaju malu bebu jer jedino šta će time dobiti to je manjak mleka za naredni period već da često daju bebi sa siki, noću pogotovo jer je stvaranje mleka tada najaktivnije.

Da pitaju za savet o položajima bebe dok sisa jer nepravilan dovodi do ragada, a ne želimo ih.

Da se nikome ne pravdaju i ne objašnjavaju zašto dugo doje svoju decu jer je to samo njihov svet u kom nema mesta ni za koga drugog.

I na kraju, da uživaju u tom uživanju zvanom dojenje.

 

Fotografije su lično vlasništvo Sare Oster Rokvić i zabranjeno je njihovo preuzimanje i korišćenje.