Vraćamo se danas iz šetnje stariji sin i ja. On, skoro pa petogodišnjak, u porodici poznat pod svojim indijanskim imenom Nikolaj Viče Po Kući. Jer, pa, jer stalno melje, da budem iskrena.
U toj bujici pitanja, podpitanja i komentara, nekad je teško pohvatati glavu i rep priče, ali se ne dam, i više sam skoncentrisana na to no na ovaj led kojim gazim u sumrak dana.
A bujica je neumoljiva.
“Kad dođeš kod nekog, i uđeš unutra, lepo je da kažeš ‘Dobar dan’ inače se ne ponašaš lepo. Nema veze da li si odrastao ili dete.”
“Isto i nije lepo da nisi obrisao cipele i ušao si.”
“Kad pereš ruke i zube ne treba da ostaviš da teče voda, jer tako gubiš vodu, a ona nam treba. Isto, ne treba da bacaš papire na pod, samo u kantu. I ne treba da otvoriš frižider i ostaviš tako. To povređuje našu planetu.”
“Zubi se moraju prati jer ako ne pereš onda se slatkiši i sve što jedeš zalepi na njima i onda zubi budu crni i jako bole i ne možeš više da jedeš.”
“Mora se piti voda, a ne sok, i jesti puno vitamina i mesa da porasteš zdrav.”
“Moram uvek da operem ruke inače će doći bakterije.”
“Znaš, pao je veliki meteor i umrli su svi dinosaurusi.”
I tako dalje i dalje. Ne vidi se da ima kraja.
Jedva uspevam da pitam: “Pa odakle to znaš?” i osećam se pomalo kao kvočka jer retko šta drugo i stignem, pre no što nastavi dalje.
“Pa iz vrtića.” – njegov je odgovor uz ono klasično sleganje ramenima, kao da je to nešto obično, što se podrazumeva.
Iz vrtića. Jednostavna rečenica koja je sastavni deo naših života već šestu godinu (i treći ciklus).
Polazak u vrtić mi je svaki put, priznajem, stvarao onaj čvor u stomaku. Kako će tamo? Hoće li joj/mu se svideti? Hoće li biti srećan ili će plakati?
A onda nedelje idu, meseci, godine, i prosto uživaš u tome kako cvetaju.
Vrtić je neophodan korak u ranom razvoju i ranom obrazovanju. Pretpostavljam da su prednosti veoma očigledne, ali ipak neke zaslužuju da ih podvučemo još koji put:
- vrtić pomaže da deca shvate značaj obrazovanja i lepotu učenja (dobro, bar mogućnosti učenja);
- pomaže da deca izgrade samopouzdanje da mogu da uče;
- pomaže u socijalizaciji i uopšte ponašanju;
- pomaže u izgradnji nekih ličnih osobina, kao što je: istrajnost, strpljivost, disciplinovanost, motivisanost;
- s obzirom na najveći razvoj frontalnog dela kore velikog mozga u periodu između 3. i 6. godine, vrtić je tu da pomogne u usvajanju planiranja, organizacije i održavanja pažnje;
- pomaže lakšoj adaptaciji na školu.
Na ovo ću samo nadovezati da, ako još imate sreće, pa dete ide u kvalitetan vrtić i ima vrhunske vaspitače koji ulažu u svoje dodatno usavršavanje, onda ste na konju. Neke studije kažu da takva deca imaju veće mogućnosti da imaju više obrazovanje (i nadam se, sve benefite toga).
Međutim, UNICEF-ova statistika kaže da tek svako drugo dete ide u neki predškolski program, a u manjim mestima, čak svako peto.
Preko 2,500 je mesta u kojima uopšte nema vrtića.
Mnoga mesta imaju vrtića, ali su zgrade stare, sa lošim stolarijama, sanitarnim čvorovima, grejanje, sa zapuštenim dvorištima, bez sprava za igru. Bez igračaka, bez knjiga.
Šta tu možemo da promenimo?
Pa budimo realni, malo šta. Sve se zna, i životni standardi i finansijski izdaci.
Na žalost, ovo nekako budu poslednja rupa na svirali u raspodeli novca.
Pa se mi, roditelji, dovijamo kako znamo i umemo.
Žicarimo jedno do drugog da sakupimo za zamenu brave ili opravke prozora.
Slobodnim vikendima farbamo ogradu i stare gume, da deci stvorimo iole nešto za igru u dvorištu.
Organizujemo humanitarne vašare i bazare, ne bi li uopšte kupili farbu za to gore pobrojano. I možda tepih za sobu.
Poklanjamo svaku knjigu, pa i po koju koja nije višak, da sva deca imaju prilike da zajedno čitaju.
Zato što želimo da nam deca imaju mogućnost ranog obrazovanja.
Zato što želimo da im damo što bolje možemo.
Jer je znamo koliko je to važno.
Zato se svaki projekat kao što su “Školice života” računa.
Jer tako, korak po korak, jedan drugi skoro-pa-petogodišnjak će stati ispred vas i objasniti zašto možeš da hodaš po Zemlji, ali ne i po svemiru.
I reći, onako, malo ponosno, malo nonšalantno, da zna to iz vrtića.
Tekst je nastao u saradnji sa Fondacijom Novak Đoković. Više o njoj možete naći na sledećim linkovima:
photo credit: www.pixibay.com
Moje ime je Milena i ja sam Mama iz magareće klupe. Kad čuju da imamo 6 dece, prvo nam kažu da smo hrabri, a onda da smo ludi. A zatim nas pitaju kako se snalazimo. O životu jedne višečlane porodice, o pitanjima roditeljstva, ali i ličnim nedoumicama, ovaj blog je zamišljen kao oaza gde se drugi roditelji mogu ohrabriti, jer svi, koliko god dece da imamo, prolazimo isto. Ponekad sam freelance pisac. Ponekad sam samo revoltirana. Mrzim nepravdu. Nepopravljivi sam optimista.
