Kad bi mogao da maštaš i izmaštaš, kako bi izgledala najčudnija knjiga na svetu?
Ovo pitanje je Laguna izdavaštvo postavilo prošle godine i podstakla preko 1300 mališana da pošalju svoje literalne i likovne radove na tu temu.
A onda uobličila tu, Najčudniju knjigu na svetu, sa skoro 50 radova.
Kada se knjiga našla ispred nas, priznajem, birala sam je iz dva razloga.
Prvi je šarolikost korica koje su tako vesele da sam se odmah osmehnula (a deca me pitala šta je toliko smešno).
A drugi je bio naslov iste.
Jer, i ovako sa 35+ godina automatski sam se zapitala zašto baš najčudnija knjiga na svetu.
Pročitavši da knjiga predstavlja zbirku dečjih radova, odluka o uzimanju iste je pala.
Ipak, sedeći uveče i započevši čitanje, nisam mogla da izbegnem pomalo strah kakvi li su radovi, hoće li ih klinci razumeti.
I uopšte, koliko je to dopadljivo.
Nije da sam skeptik da ne postoje nadarena deca.
Naprotiv.
Sećam se pre nekoliko godina, kod najstarije ćerke u vrtiću imala je zadatak da osmisli priču.
Naš zadatak, odraslih, bio je samo da istu zapišemo, jer se nosila u vrtić gde se čitala drugarima.
Mi smo, priznajem, omanuli tada.
Ćerka nije imala inspiraciju, ja nisam htela da je forsiram.
A bogme ni da smišljam umesto nje (kao što su neki).
I sve priče gde su spomenuta deca iz grupe (naravno, sa nekim novim, izmišljenim ulogama) kao glavni likovi, ta deca su dobijala kopije te priče, za uspomenu.
I bilo je predivnih i savršenih.
Zadivljena sam bila kako jedno dete od pet, šest godina zna da osmisli, poveže, zaključi.
A pogotovo jedna Jana i njena Čarobna duga. Priča na papiru koji se izlizao koliko puta smo je pročitali.
I danas je znam napamet i ne krijem to.
Ali, bilo je i kopija. Nesvesnih verovatno, ali ipak sažetih priča koje su ranije čuli.
I tako, držeći Najčudniju knjigu u ruci imala sam tremu.
Ali, trema me je bez razloga držala.
Svaka priča je pitka, dobro osmišljena.
I svaka je originalna za sebe.
A dečija mašta je čudesna! Neverovatno koliko različitih ideja i zamisli je svako od njih imao na ovu temu.
Neke su duže, neke kraće. Neke u prvom licu, neke o čaroliji.
Neke su posebno emotivne. Neke smešne.
Neki crteži šareni, neki kompozicije.
Svaki svoj, svaki malo umetničko delo.
Iskreno, ne znam kako je žiri uspeo da se opredeli za nagrade.
Meni je posebno draga priča o razvodu koju je napisala učenica 6.razreda Anđela Đorđević.
Lična, emotivna, o osećanjima sa kojima se bori devojčica kojoj se roditelji razvode.
Čini mi se najkraća priča u knjizi, ali prodrmala me je potpuno.
I tako, nađosmo odgovor na pitanje zašto je to najčudnija knjiga na svetu.
Jer u njoj se goste i čarobnjaci i knjige koje pričaju i koje rastu, i koje se same pišu i ponovo brišu.
Al’ kojima je jedna zajednička spona – svaka govori koliko je njen autor knjigoljubac i sa koliko ljubavi je ispisao svoju.
Jeste li je već čitali? Kakvi su vaši utisci?
Tekst napisan u saradnji sa Lagunom.
Moje ime je Milena i ja sam Mama iz magareće klupe. Kad čuju da imamo 6 dece, prvo nam kažu da smo hrabri, a onda da smo ludi. A zatim nas pitaju kako se snalazimo. O životu jedne višečlane porodice, o pitanjima roditeljstva, ali i ličnim nedoumicama, ovaj blog je zamišljen kao oaza gde se drugi roditelji mogu ohrabriti, jer svi, koliko god dece da imamo, prolazimo isto. Ponekad sam freelance pisac. Ponekad sam samo revoltirana. Mrzim nepravdu. Nepopravljivi sam optimista.
