Ko je veći Bog: vernik ili nevernik?

Danima, nedeljama na zidu na fejsbuku mi izlaze objave, više ili manje poznanika, koji se izjašnjavaju kao ateisti.

Period godine više nego simboličan, slavio se Uskrs. Period koji njih inspiriše da budu veoma aktivni. Baš kao i oni koji slave taj praznik.

Čitam tako sve to danima, nedeljama, i osećam se kao,… pa ajd’ da ne budem previše plastična u opisivanju.

Pršte tu poruke, pouke, objašnjenja.

Ehej! Poruke, pouke i objašnjenja.

Iz svega toga sam naučila par stvari:

• vernici su maloumnici koji ne pojme suštinu života;
• vernici su intelektualno osakaćeni, jer nemaju kapacitet da ikad takvo nešto pojme;
• oni, ko god da su, su tu sa ciljem i zadatkom da probaju da ih poduče kako da razmišljaju (ali unapred znaju da nema tu uspeha, jer, kako rekoh, nema kapaciteta da to pojme).

Zvuči strašno? Meni da.

Ko je vas, gospodo, ovlastio da ste nadmoćniji od ovih drugih? Ko je su to vaše prednosti da smatrate da samo intelektualno zatupljeni još mogu da veruju u nešto?

Gde se omalovažavanje, podsmevanje, zajedljivost uklapaju u te intelektualne širine kojima se dičite?

Ko ste vi, da ocenite kome je šta potrebno?

Kad ste već tako nadmoćni, obrazovani, kulturni, kako ne razlikujete crkvu, religiju, veru?

Pljujete instituciju? Zašto pljujete ljude?

Pišete o univerzalnosti, objedinjenosti, jednakosti. Kojoj, kad se smejete onima koji veruju?

Ako ne osećaš veru, svako objašnjenje će ti biti smešno.

Da li je to kukavičluk, beg, nemoć po vama? A šta vas boli uvo i da jeste?

To je posebna potreba i poseban osećaj.

Tu nije bitno pitanje da li je Bog stvorio ljude, ili su ljudi stvorili Boga.

Ne. Važna je vera.

To nema veze sa vaspitanjem i sredinom u kojoj se odrasta, bar ne u punoj meri.

Ja sam prva kojoj je to nekako došlo samo kad sam uveliko gazila dvadesete godine. Kako sam logički tip, prvo sam prošla fazu iščitavanja knjiga većine velikih religija.

Pa imala gomilu nedoumica sa kojima sam se borila. Jer mozak, ko mozak, samo ređa nelogičnosti i nemogućnosti. Posle decenija školovanja u našem sistemu, teško da možeš drugačije.

Ali nekako sam shvatala. Pojmila. Prihvatila.

I ne, ne mislim da sam zatucana i budala zbog toga.

Ne mislim da mi treba neko da mi “otvori oči”, kako dobijam komentare.

Ili da pročitaš u nekim komentarima kako je jedan svojoj baki, koja se ceo život pridržavala crkvenih običaja, on morao da pojasni neke stvari.

Zar je stvarno njoj to bilo potrebno? Da joj unuk posredno kaže da je glupa i pride je razočara, rastuži i uništi neke temelje na kojima je možda funkcionisala 5-6 decenija?

Ne bih rekla.

Nije vaše da ocenjujete da li je neko pravi vernik, da li treba toliko neku formu da poštuje ili ne. Vi ste srećni i zadovoljni u svom svetu, uživajte tu.

Neko će ga već oceniti. A to niste vi.