Moj svet, čaroban i lep…
A tu je često i druga strana medalje.
Juče se jedna mama rasplakala dok sam bila u poseti. Novopečena, prvi put.
Pričale smo o svemu što može da oseća u ovom periodu. I počela je da plače.
Jer sebe ne prepoznaje.
Ne zna ko razmišlja u njoj, ko dela u njeno ime, zašto emocije nemaju kontrolu.
Ne zna zašto svet nije skroz čaroban i lep kako je očekivala, rekla bih prirodno, pošto je donela na svet jedno biće.
Pošto je toliko uzvišenu stvar učinila. Nešto što je čekala 9 meseci.
A sreća dolazi povremeno, u naletima. Najčešće kad beba spava i smeška se u snu. Kad nam se čini da nešto radimo solidno.
Dobro ne, jer nas osećaj da nemamo blage gde smo i kako dalje preplavi od momenta kako dobijemo otpusnicu iz porodilišta.
A imamo to biće koje u potpunosti zavisi od nas.
Instinktu se retko veruje. Kako i bi, odakle nam iskustvo da se opravdamo pred sobom?
I šta god učinimo, bojimo se svakog poteza koji publika ocenjuje i procenjuje nas kao roditelja.
Plače ti jer ti se plače. Plače ti se jer nisi ushićena sve vreme. Plače ti se jer te griže savest što ti se plače.
Besna si jer ne ide po zamislima. Jer imaš osećaj da se ne snalaziš. Ili ti kažu da se ne snalaziš.
To čarobno biće je tu tako kratko, a tebi se već čini da si podbacila u novoj ulozi.
Niko da kaže da svi prolazimo kroz to. Objašnjavaju to uz reči “ma, hormoni“, kao da smo manje vredne tada. Čekamo da prođe.
A nekad ne prođe ni brzo ni lako niti uopšte.
Teška je ta adaptacija. Nije ni čudo što kažu da se u momentu najizazovnijeg dela porođaja (kad se mešaju naponi i kontrakcije) rađamo kao majke. Ono što sledi nije ništa manje izazovna adaptacija.
I što su naša očekivanja od nas samih viša, što oštrije sebe korimo, to je ona još izazovnija. Kao da već nije sama po sebi.
Roditeljstvo se uči, čvrsto verujem u to. Učimo svaki dan. Jer mi danas nismo ono od juče, kao ni naše dete. I kad shvatimo da smo tabula rasa u ovoj ulozi i da mi smo ti koji ispisujemo stranice, možda oprostimo sebi sve (ne)postojeće pogrešne korake i dopustimo sebi i da osećamo.
Moje ime je Milena i ja sam Mama iz magareće klupe. Kad čuju da imamo 6 dece, prvo nam kažu da smo hrabri, a onda da smo ludi. A zatim nas pitaju kako se snalazimo. O životu jedne višečlane porodice, o pitanjima roditeljstva, ali i ličnim nedoumicama, ovaj blog je zamišljen kao oaza gde se drugi roditelji mogu ohrabriti, jer svi, koliko god dece da imamo, prolazimo isto. Ponekad sam freelance pisac. Ponekad sam samo revoltirana. Mrzim nepravdu. Nepopravljivi sam optimista.
