Vrisak se razleže hodnikom i budi nas iz sna. Još jedna ode da postane majka. Za nju trenutak uzbuđenja i straha.
Za nas ostale, momenat nervoze.
Ovo je odeljenje održavanja trudnoće.
Čuvanja beba u stomaku.
I brojanja svakog dana.
Jer svaki dan ojačava nadu.
Jer svaki dan povećava šanse.
Vreme ovde prolazi sporo. Vuče se između vađenja krvi, pregleda, CTG-a.
I čekanja da kažu da će sve biti u redu.
Vreme se deli sa sapatnicama u sobi. Svaka sa svojom mukom najvećom.
Svaka koja traži utehu.
Uplašena.
Rastrzana.
Dočekuju te dva tabora.
Jedan, pun žena koje su to već prošle i koje, valjda da olakšaju svoju dušu, sa skoro mračnim uživanjem prepričavaju sve sitnice, ne videći da se jadnoj ledi utroba od jeze i straha.
I drugi koji te bodri da će sve biti u redu.
Umanjuje ozbiljnosti koje su joj doktori rekli.
Daje optimističke prognoze.
Kaže da nije to ništa.
I ponavljaju to ponovo i ponovo.
Jer svaka cimerka je tvoja sapatnica.
I znaš taj strah.
Tu neizvesnost.
I ne želiš da taj osećaj beznađa vuče još nekog u svoje dubine.
Neka ona ispliva.
Neka bude dobro.
Neka ide kući.
Plakaćeš kasnije.
Popustićeš kasnije onoj težini što ti pritiska dušu.
I otplakati.
Samo tada.
Jednom.
Samo jednom se zapitati „šta, ako?“.
Samo jednom.
Jer biće sve dobro. Biće.
I nećeš da truješ svoje misli.
Svoje telo.
Jer i ono u utrobi tvojoj je tvoje telo.
I tvoje misli.
I biće sve dobro. Biće.
Moje ime je Milena i ja sam Mama iz magareće klupe. Kad čuju da imamo 6 dece, prvo nam kažu da smo hrabri, a onda da smo ludi. A zatim nas pitaju kako se snalazimo. O životu jedne višečlane porodice, o pitanjima roditeljstva, ali i ličnim nedoumicama, ovaj blog je zamišljen kao oaza gde se drugi roditelji mogu ohrabriti, jer svi, koliko god dece da imamo, prolazimo isto. Ponekad sam freelance pisac. Ponekad sam samo revoltirana. Mrzim nepravdu. Nepopravljivi sam optimista.
