Verujem da ste do sada svi već shvatili važnost knjiga u mom (našim) životima.
Ako ništa, svako ko je ušao u našu kuću mogao je na prvi pogled isto da zaključi po policama, ali i kutijama sa njima koje se ne mogu zanemariti.
Međutim, desi se da i pored volje, i pored plana, nekad ne uspemo da čitamo svaki dan. Pa i nekoliko dana. Obaveza je uvek nekih, a i Marfi radi kako mu drago.
Dovijamo se kako znamo da nadoknadimo te dane.
Tako knjige nosimo na odmore, na piknike, dok čekamo doktora, petkom u vrtić (kad je dan da se nose igračke).
I nosimo ih kad idemo kod babe i dede.
Niko srećniji od mene što baba i deda žele da im čitaju!
Zar je mala stvar da na takav način provode vreme sa njima?
Objašnjavaju im nove reči, lagano ispravljaju ako ih ne izgovore pravilno, podstiču da prepričavaju, da zaključuju.
Generalno, sve ono što i roditelji rade. Ali, kad baba i deda kažu sve ima veću težinu (samo se setite svojih baba i deda).
Pa zašto to ne iskoristiti?
Ako još niste praktikovala čitanja sa babama i dedama, kako ih je motivisati za to?
Pa lako.
- Kažete da to klinci vole. Nema babe i dede koji neće želeti da rade nešto za ljubav unučadi.
- Kažete da to klinci žele. To im i jači motiv, ispunjavanje želja unučadi.
- Ukažete na to da je to način njihovog zbližavanja, njihovo jedan na jedan vreme. Nešto što će možda i drugima pričati, šta rade sa svojim babama i dedama.
- Ispričajte im studiju koja kaže da ako provode vreme baveći se unucima da imaju šanse da žive oko 5 godina duže.
Ranije smo nosili šta nam je došlo pod ruku. I dešavalo se da nam baba i deda nisu baš srećni izborom.
Nekako savremenije priče i bajke nisu baš prolazile. Najčešće su to malo duže priče koje se nisu dale završavati jer bi svi izgubili strpljenje do kraja.
Ili su junaci malo čudnijih imena, pa bi krenulo iščuđavanje o tome.
Sve u svemu, trebalo nam je malo vremena da pohvatamo šta je najbolji izbor za njih.
Trebale su nam kraće priče, priče sa lakšim nazivima i imenima junaka, i priče koje imaju lako uočenu poruku.
Ovih dana se čitala knjiga Šerpu svrbi testo (izdavač Pčelica), a koja predstavlja zbirku kratkih priči.
Baba je strpljivo čitala jednu po jednu priču i još strpljivije odgovarala na pitanja. Jer možda smo malo poranili sa pričama (više su za školarce), pa je dvoje mlađih imalo pitanja i podpitanja (baš kao što je mali Andrej ispitivao mamu u indijanskim vračevima).
Ili kad bi se najstarija, uskoro đak prvak, nasmejala, ovo dvoje bi je gledalo “šta te je spopalo” pogledom.
Pa im je objašnjavala i objašnjavala dok ne bi svi popadali od smeha.
Na prvu su se, doduše, smejali jer je glavni junak imena kao deda im.
Priče obiluju tananim humorom na koji nema osobe da neće reagovati. Priznajem da sam išla po stanu dok su čitali sa blesavim osmehom na licu.
A i kako ne bi, kad slušam o mačoru umornom kao pas.
(To nam je sada omiljena šala koju ovaj mali svim prepričava.)
I na kraju dana, on ostaje upamćen kao dan ispunjen smehom, i uspomenom na druženje sa babom, što je njima neprocenjivo.
A za mene to je još jedna cigla na putu da deca postanu knjigoljubci za ceo život.
Da li su i vaše babe i dede knjigoljubci?
Tekst nastao u saradnji sa Pčelicom.
Moje ime je Milena i ja sam Mama iz magareće klupe. Kad čuju da imamo 6 dece, prvo nam kažu da smo hrabri, a onda da smo ludi. A zatim nas pitaju kako se snalazimo. O životu jedne višečlane porodice, o pitanjima roditeljstva, ali i ličnim nedoumicama, ovaj blog je zamišljen kao oaza gde se drugi roditelji mogu ohrabriti, jer svi, koliko god dece da imamo, prolazimo isto. Ponekad sam freelance pisac. Ponekad sam samo revoltirana. Mrzim nepravdu. Nepopravljivi sam optimista.
