Ovo doba godine poziva da se piše o euforiji, novogodišnjoj magiji, zimskim radostima… Htedoh i ja, al’ me omele okolnosti.
Dok gledam kako sat odbrojava četiri posle ponoći, pokušavajući da smirim klince koji još jednu noć uzastopce ne mogu da spavaju od „obzira” komšiluka, zbog kojeg svi slušamo junk muziku, vrištanja, zapevanja i arlaukanja, imam samo jednu pomisao u glavi. Neću da moja deca budu takva.
Da uđu u pekaru bez „Dobar dan!”.
Ne znaju da kažu „hvala” za učinjeno.
Da za poklon kažu „ništa posebno”.
Neću da moja deca budu takva. Ne dam da moja deca budu takva.
Da prođu pored starijeg na stepeništu zgrade i ne jave se prvi.
Da ne propuste dete na pešačkom.
Da nemaju osećaj života u stambenoj zgradi.
Neću da moja deca budu takva.
Da njima vlada obest i samoljublje. Bez empatije za ljude.
Da ne osećaju radost u davanju i deljenju.
Da se apatija podrazumeva.
Neću da moja deca budu takva.
Da ne znaju da uživaju u sitnim radostima – hvataju pahulje jezikom, skaču po baricama.
Da su im potrebni statusni simboli da bi se osećali prihvaćeno.
Neću da moja deca budu takva.
Nek ostane to kao jedna novogodišnja odluka. I to ona koja će biti sprovedena u stvarnosti.
Moje ime je Milena i ja sam Mama iz magareće klupe. Kad čuju da imamo 6 dece, prvo nam kažu da smo hrabri, a onda da smo ludi. A zatim nas pitaju kako se snalazimo. O životu jedne višečlane porodice, o pitanjima roditeljstva, ali i ličnim nedoumicama, ovaj blog je zamišljen kao oaza gde se drugi roditelji mogu ohrabriti, jer svi, koliko god dece da imamo, prolazimo isto. Ponekad sam freelance pisac. Ponekad sam samo revoltirana. Mrzim nepravdu. Nepopravljivi sam optimista.
Svaka cast draga! Da ne zivim u kuci, tukla bih se po zgradama, kakva sam luda….
Otprilike sam na tom nivou. 🙂
Najbolje mi je opravdanje doticnih bilo „Nismo znali da tu nekog ima pored, niko se ne cuje”. A nije se zapitao kako ne cuje nas petoro, a mi njih da.
nije stvar gde stanujes… stvar je u osnovnoj kulturi i kucnom vaspitanju. mnogi od nas ne zele da im deca budu bezosecajna i nevaspitana. iako i sama tezim ka tome, ponekad se zapitam kako ce se u buducnosti odbraniti od gomile nevaspitanih… pa, pojesce je!
To moj muz sulflira – trudis se da ih naucis da budu obzirni prema drugima, a pitanje kako ce im se to vratiti.
Al po meni, ne treba ni pokusavati za te stvari cistog vaspitanja da budu ukalupljeni sa (na zalost, u danasnje vreme) vecinom.
Bavim se sličnim mislima ovih dana, posmatrajući decu u vrtiću i promene u ponašanju moje petogodišnjakinje. Nisam sigurna kako da izvedem ono da budu “mudri kao zmije i bezazleni kao golubovi”. Čeka nas posao, i to kakav! 🙂
Posao tog tipa nikad ne prestaje. Vidim sebe kao krezubu babu koja ce jednog dana da im nesto iz tog domena sulflira. 🙂
Ne treba, ne smemo dici ruke i prepustiti ih stihiji. Za pocetak.
http://www.detinjarije.com/necu-da-moja-deca-budu-takva/
Uh, mislim da nije lako, ali nije ni nemoguće. Tešim se da još uvek imam vremena, ali i plašim šta ću i kako ću kada taj trenutak dođe.
Raditi po instinktu i nadati se najboljem. Nista drugo.
http://www.6yka.com/novost/96788/-necu-da-moja-djeca-budu-takva-