Četiri godine vrtičkog života naše najstarije je iza nas.
Kad bih trebala da se osvrnem na taj period, rekla bih da smo sve preživele zahvaljujući vaspitačicama.
Bože, kako smo imali sreće sa njima!
Ona je pomalo introvertno dete, visoko osetljivo, izazovno. Laički rečeno – teška ko crna zemlja.
Početak, prve 2 godine jasličkog staža pamtim po stresu. Stresu zbog plakanja, bolesti, odsustvovanja.
Pa zamislite onda u kakvom stanju smo tog 1.septembra pre 4 godine ušle i tražile svoju novu sobu i nove vaspitačice.
Ali, nije bilo kako sam se plašila. Kako sam očekivala.
Zbog vaspitačica.
Još ne mogu da razumem one osobe koje ih izjednačavaju sa nekim dadiljama.
To je neko ko je sa mojim detetom proveo puno sati i dana zajedno.
Ustvari, kad bih računala, u protekle 4 godine, provela je sa njima možda i više nego sa mnom.
To je neko ko je naučio moje dete da se javlja i otpozdravlja. Kaže hvala, ali i oseti zahvalnost kada treba.
Saoseća sa drugima, raduje se zbog drugara.
Naučio je da deli stvari i poštuje pravila.
Pomogao da usvoji pravilan govor, da pravilno drži olovku, da sama ljušti kuvano jaje ili maže parče hleba.
Usadio zrno znatiželje i želju da uči.
Usadio uzbuđenje što kreće škola, a ne strah i neizvesnost.
Osnažio je da bude samostalna.
To je neko čija reč se važila u našoj kući nekad i više no naša, jer “vaspitačice su rekle to”.
To je neko zbog kojih nikakve bojaznosti ili straha nije bilo jer su 5 dana odvojeni na ekskurziji.
To je neko ko je bio kreativan, zanimljiv. Unosio sebe, svoj duh.
Donosio svoje lične predmete da deli sa njima, zajedno oplemenio njihov prostor.
Sređivao bašticu ispred sobe svake sezone i učio ih da je održavaju.
Vodio u šetnje, izlete.
Slao njihove radove na konkurse.
Sad u momentu shvatam da ne bih mogla da nabrojim sve na čemu sam zahvalna, šta su sve uradile. Spisak je predugačak, a opet ne bi oslikao sav taj trud.
To je neko ko je unosio entuzijazam u rad, i prenosio isti na decu. I roditelje.
I, roditelje. Koliko su učinile da su nam deca međusobno vezana, toliko smo i mi, roditelji, postali vezani.
Stvorila su se i tu prijateljstva, drugarstva, kumstva.
To je neko zbog kojih svi mi roditelji teže preživljavamo ovaj rastanak, nego deca.
Deca su uzbuđena zbog škole.
Ali ne prođe dan da me ne pita da li će povremeno moći da ode u vrtić da pozdravi svoje vaspitačice. Jer će joj nedostajati.
To je neko kome ne mogu reći dovoljno “hvala” za dete koje je postala zahvaljujući njima.
Bože, kako smo imali sreće!
Moje ime je Milena i ja sam Mama iz magareće klupe. Kad čuju da imamo 6 dece, prvo nam kažu da smo hrabri, a onda da smo ludi. A zatim nas pitaju kako se snalazimo. O životu jedne višečlane porodice, o pitanjima roditeljstva, ali i ličnim nedoumicama, ovaj blog je zamišljen kao oaza gde se drugi roditelji mogu ohrabriti, jer svi, koliko god dece da imamo, prolazimo isto. Ponekad sam freelance pisac. Ponekad sam samo revoltirana. Mrzim nepravdu. Nepopravljivi sam optimista.
