„Strašno sam iscrpljena. Šta da radim?“
„Ma tako će ti biti sve dok dojiš. Nema pomoći.“
„Jao, kosa mi opada u pramenovima. Treba mi nešto da to smanjim.“
„Užasno sam se ugojila posle porođaja.“
„To je zbog dojenja, tako sam i ja.“
Danas započinje obeležavanje Svetske nedelje dojenja. Kao svake prve nedelje avgusta svi započnu naprasno da se interesuju za dojenje, nešto što se ostalih 51 nedelju nekako gura u zapećak.
Jer ako pišeš o dojenju prvo ćete etiketirati tamo sa nekim prirodnjakinjama, koje zanemaruju dostignuća današnjeg svega i medicine, a onda da nisi „politički korektna“ jer, Bože moj, vređaš sve one mame koje nisu upele da doje.
O tim drugim mamama sam planirala da pišem, ali to će dočekati izleda neku drugu priliku.
Trenutno sam na odmoru i kao svako, koristim prilike da zvrljam po društvenim mrežama sa ovo šake jada od interneta (jer ga nema za neke ozbiljnije stvari).
Pa tako prelistavam silne mameće grupe i fb strane i čitam i zanimljive i duhovite stvari, ali i iskreno, budalaštine.
Naravno, svaka objava u kojoj se spominje „dojenje, podoj, dojka, sisanje“ moju pažnju automatski ima, čak i kad ne želim.
I onda čitam i čitam sve to, i trujem se.
Kad se desilo da je dojenje postalo nužno zlo?
Umesto da bude prirodan tok po porođaju, ono često ne započne kako treba, to svi znamo.
Da izostaje podrška okoline, bliže ili dalje, to i vrapci znaju, tek o tome ne vredi pisati (iako ja već jesam).
Ali me više interesuje kad su žene počele to da doživljavaju kao nešto što te zadesi, što moraš da odradiš, istrpiš.
Ono je postalo etiketa svakog problema koje jedna mama posle porođaja (pa u nastavku koliko god želiš meseci) prolazi ili trpi.
Opada kosa? Dojenje je krivo.
Iscrpljena si? Dojenje je krivo.
Menstruacija je poranila? Dojenje. Menstruacija je bolna? Dojenje.
Beba se budi noću? Dojenje, naravno.
Kilogrami se lepe? Dojenje.
Hormonski poremećaji? Dojenje.
I dobivši taj svemogući zaključak, mama je dodatno ubijena u pojam, kao da već nije filovana da dojenje neće uspeti samo po sebi i da će kad tad posustati.
Sad još mora i to nešto da trpi, zarad svog zdravlja.
Ali bitno da se mi sve lepo podržavamo. Samo ti, eto, malo, ogadimo pomisao o dojenju i zanemarimo koje su mu prednosti.
Prednosti? Ma prednosti se podrazumevaju. To, navodno, svi znaju, nema potrebe podsećati na to.
Ali izgleda je u psihi ljudi da podsećaju na negativne strane.
Dojenje nije krivo, kriv je nedostatak edukacije.
Krive su bapske priče kojih se svi drže kao pijan plota.
Krive su buduće mame koje se više posvete porođaju i šta im treba u porodilištu i posle za bebe, no da saznaju više o dojenju.
Krivi su svi oni koji daju sebi za pravo da daje ove zaključke, a bez stvarnih činjenica i saznanja.
Kriv je izostanak podrške (eto, ne mogu da ne spomenem to).
Bebe će retko spavati celu noć. Bebe žele da su pored vas. Bebe boli kad rastu zubi.
Vi ste iscrpljeni jer ne spavate redovno i ne jedete redovno. Bez obzira da li vaša beba sisa ili ne.
Vi ste iscrpljeni jer zaboravite da vodite računa o sebi, ne natera vas dojenje na to.
Vi možete da dojenje krivite za sve.
Ali možete i da pokušate da uočite svu lepotu istog.
Kad vas obuhvate male rukice i pogledaju vas okice, dok ih držite u naručju, onako mirišljave i mekane.
Kad saznate ili shvatite kako sve pomažete svom detetu ali i svom telu na ovaj način.
Sve drugo su nijanse roditeljstva.
Sviđa vam se tekst? Podelite ga onda sa prijateljima. Hvala!
Moje ime je Milena i ja sam Mama iz magareće klupe. Kad čuju da imamo 6 dece, prvo nam kažu da smo hrabri, a onda da smo ludi. A zatim nas pitaju kako se snalazimo. O životu jedne višečlane porodice, o pitanjima roditeljstva, ali i ličnim nedoumicama, ovaj blog je zamišljen kao oaza gde se drugi roditelji mogu ohrabriti, jer svi, koliko god dece da imamo, prolazimo isto. Ponekad sam freelance pisac. Ponekad sam samo revoltirana. Mrzim nepravdu. Nepopravljivi sam optimista.
Bravo za ovaj tekst! Imam samo da kažem – bravo!
Slazem se sa svim, sem sa delom da su krive buduce mame koje se ne interesuju za dojenje. Ja se nisam interesovala jer sam mislila da tu nece biti nikakvog problema, a ne zato sto nis bila zainteresovana:(
Slazem se sa Jasminom. Nedostaje dobra edukacija, da se vise promovise stimulacija dojenja. Sa prvim sam isla u skolu za trudnice u Domu zdravlja, i nije bila neka posebna paznja data tome. Jedino su mi svi govorili da treba da dojim na svaka tri sata (pogresan savet, naravno). Bas sam muku mucila i nisam uspela da odrzim dojenje duze od 5 mesevi, ali sam sa drugim imala drugaciji pristup i evo sa 10 i po meseci i dalje sisa. Na to sam bas ponosna.
Ali pominjem, samo je potrebno visr edukacije.
Odličan teskst! U mom slučaju, mnogo je bilo zančajno iskustvo. Sa prvim detetom mi je sam uvod u ovaj blaženi čin bio katastrofalan. Jer, kad ne znaš šta te čeka i na šta sve da budeš spreman, a pritom nema nikoga k’o bi ti iz prve ruke dao korisne i praktične savete, nije ni čudno što loše krene. Istrajnost je presudila.
Sa drugim detetom dojenje mi je bilo pesma, najlepša, najumilnija, ona koju uvo uvek rado želi čuti. I, suma sumarum, moj staž: 18 meseci sa prvim, 21 mesec sa drugim detetom. 🙂
Svaka čast i za stav i za tekst! Ovde u Nemačkoj je dojenje najnormalnija stvar i na svakom koraku se podstiče. Babice i sestre te odmah posle porođaja obilaze sve vreme dok si u bolnici i trude se da ti pomognu i odgovore na bezbroj pitanja koje tada imaš. A o dojenju na javnim mestima i brojim mogućnostima za to da i ne govorim. Saglasna sam da na Balkanu mora prvo osoblje da bude kompetentno i edukovano, kako bi onda oni dalje edukovali mlade mame. A o problemu što je pomodarstvo i prehrambena industrija ubedila mnooge “moderne” mame da se “ne muče” možemo tek otvoriti diskusiju naširoko. Sve u svemu – ogromna podrška od još jedne novopečene mama blogerke!
Iskreno dojenje mi jeste krivo bilo i za kilazu i za nesanicu i za to sto nisam mogla da izadjem iz kuce ne preko sat vremena jer dete treba da sisa. Da ne spominjem skokove u razvoju kada dete po celi dan sisa. Ovo pisem kao majka koja je dojila dete do godinu dana zato sto mislim da majčino mleko nema adekvatnu zamenu tj.nema cenu. Moje mišljenje je da sem finansijskog aspekta i dobrobiti za dete sve drugo ide u korist flasice. O komforu za ženu ne može da se govori. Flasicu detetu može da da bilo ko i bilo kada. Uvek znaš koliko je popilo, mirnije spava noću. Da opet rodim opet bih dojila zato sto mi je dete na prvom mestu ali ni govora o komforu za majku.
Imam isto misljenje. Ali taj pritisak je ono sto najvise odbija zene, nisi majka ako ne dojis itd..Dobra edukacija o dojenju, pa ko voli neka izvoli.
Ja trenutno doim drugo dete koje ima 18 mes. Starije je sisalo do drugog rojendana. U toku prve tridnoke sam puno puno citala o doenju jer sam bila uplasena od stanje jedne bliske drugarice koja zaradila gadni mastitis. U rodilistu jedna sestra mi je rekla ” ovo vam je druga beba? Ne kazem prvo je … ooo mnogo dobra tehnika bravo.” Sve toa jer sam se sama educirala… zdr. Radnici znaju da kazu samo ako zgisne tu je mlecna formula … nazalost