Iza nas je zimski raspust i prvo polugodište kako imamo đaka prvaka. Iako nisam očekivala da će to ići toliko brzo, do tog raspusta savladala je bez problema slova i čitanje i polako se upoznajemo sa svetom knjiga.
Istovremeno, nisam znala koliki je svet knjiga za sadašnje đake prvake (i malo starije). Pokušala sam da se setim šta smo mi čitali u tom periodu, ali mi memorija nekako ostala na “Zmaj Jovinoj riznici” i “Ala je lep ovaj svet”.
Možda i jesmo čitali više, ali se ne sećam. Mozgam da li mi se nije sviđalo tada da čitam, ili jednostavno naše pamćenje ipak nije toliko moćno koliko se nekad čini.
Danas možete da birate mnogo više izdanja, mnogo više naslova. Sećam se kako sam pre 2-3 godine, kad je naš brat od tetke stasao za poklone tipa “ne znam šta je dobar poklon za njegov uzrast sem knjige”, da sam znala danima da obilazim knjižare i guglam po internetu, pokušavajući da se upoznam i sa nešto “odraslijim” knjigama no slikovnicama.
Mislim, kakva sam ja to mama, pa još knjigoljubac ako nisam u toku sa stvarima u toku.
Time je otpočela era kupovine (i gomilanja) knjiga koje čekaju najmanji šušanj naše najstarije i da joj budu uvaljeni da ih čita.
Tako je i raspust i porodični odmor podrazumevao i jednu kartonsku kesu knjiga koje sam sva bitna ponela (a zbog koje je moj muž imao jedaan manji nervni slom dok je pokušavao da nas spakuje za put).
Jedna od tih knjiga (i, eto, jedna od prvih koje je samostalno čitala) je “Priče iz vitrine” autorke Vesne Vidojević-Gajović (Kreativni Centar).
Da li volite putovanja? Da li imate neki ritual vezano za njih?
Mislim da sam već negde spominjala da svako naše putovanje podrazumeva kupovinu nekog suvenira, kao i magneta za frižider.
I u stanju smo da satima razglabamo o značenju tih nekih predmeta, kao i o svim (sa)znanjima koja smo pokupili na putovanju.
Čak i godinama posle, sam pogled na te predmete nas lako asocira na to vreme, na te uspomene, na lepe emocije.
Vremenom su klinci naučili i prihvatili isto, pa ne prođe putovanje a da nas ne opominju da obavezno kupimo bar magnete.
Ako ste i vi u “našem timu”, ova knjiga će vam posebno prijati.
Kad jedan dečak prvi put ode negde bez roditelj, pa se još i razboli u gostima, nostalgija za kućom i mamom je nemerljiva. Ali upoznavajući se svake večeri sa životnim pričama predmeta iz vitrine, predmeta koji su potekli iz različitih krajeva sveta i doneseni sa putovanja, učiniće da vreme brže prolazi i da oporavak ide lakše.
I odvojenost od ostatka porodice.
Svaka dogodovština može da bude zasebna priča, što je jako bitno ako imate početnika u čitanju (ili možda nekog ko nije ljubitelj istog). Lakše se pamte kao celine.
Pisana veoma jednostavnim jezikom, ne zahteva da džedžite pored deteta kao prevodilac, ne bi li savladali radnju priče.
Ali ono što je ostavilo poseban utisak na mene su same priče i kako su osmišljene. Kroz njih, dete se upoznaje sa drugim kulturama, sa istorijom, sa znamenitim ljudima.
Svaka priča daje priliku da se upoznamo sa jednom poznatom osobom, ali kroz drugu sferu, kroz oči predmeta kao kroz oči jedne obične osobe, koja nije ni zadivljena i opijena činjenicom da je nekog tako bitnog, poznatog, važnog upoznala.
Priče imaju puno slatnih detalja, a opet, ne idu previše u širinu sa pojašnjavanjem ko je baš ta osoba, što je sasvim u redu za mlađe osnovce koji još možda nisu toliko upoznati sa istorijskim osobama ili događajima.
Već kod prve priče shvatila sam da je knjiga pun pogodak, jer su klinci prvo pokazali zanimanje za to šta je valcer. I na šta smo odgledali i poslušali nekoliko na internetu.
Iako nema veze sa samom knjigom, moram da se pohvalim da ih je sve fasciniralo. I proveli su neko vreme praveći planove kako da nauče isti da igraju.
A moj favorit je poslednja priča, koja jedina nema ime te osobe oko koje se vrti radnja, ali koje je lako naslutiti. Verujte mi.
Da li ste čitali već ovu knjigu? Kako vam se dopala? Podelite impresije u komentare.
I pošto ne mogu da odolim:
Moje ime je Milena i ja sam Mama iz magareće klupe. Kad čuju da imamo 6 dece, prvo nam kažu da smo hrabri, a onda da smo ludi. A zatim nas pitaju kako se snalazimo. O životu jedne višečlane porodice, o pitanjima roditeljstva, ali i ličnim nedoumicama, ovaj blog je zamišljen kao oaza gde se drugi roditelji mogu ohrabriti, jer svi, koliko god dece da imamo, prolazimo isto. Ponekad sam freelance pisac. Ponekad sam samo revoltirana. Mrzim nepravdu. Nepopravljivi sam optimista.
Joj ja se sećam “Bukvar-“…obožavala sam ga.
To nam je bila jedina knjiga u prvom osnovne. Nosili smo samo nju i svesku.
A danas deca nose po 5kg tešku torbu 🙁
Isti sam zaljubljenik u suvenire, pun ih je frižider.
Interesantna knjiga sigurno, definitivno ču je čekirati 🙂
http://zenskiposlovnikutak.com/vrstre-registracije-biznisa/