“Tata opet gleda ‘đoković’!” – deca izveštavaju zašto ne mogu da gledaju crtaće na TV-u kako su želeli. Naime, tata gleda (još jedan) prenos sportske utakmice.
Ne, ovog puta nije tenis i ne igra Đoković.
Ali s obzirom na frekventnost gledanja istih (očigledno), klinci su, kako su rasli, za pojam sporta i sportskih dešavanja počeli da koriste “đoković”.
Znam, i meni je jednostavnije reći “sport”, ali izgleda njima nije.
Tako je “đoković” i kad Đoković igra, ali i bilo koji drugi teniser. Pa i kad Zvezda daje koševe. I povremeno neko drugi. I kad deda gleda hokej i led nema veze sa teniskim terenom.
Tako se i zna da tata ide sa drugima tatama da gleda “đoković”, dok mi pravimo naše filmsko veče.
A zna se i da tata tada govori, hm, reči u žaru (“ali ne one koje govori kada vozi” – izgleda postoji gradacija o kojoj mi, odrasli, nismo upoznati).
Tata je željno iščekivao kad će porasti toliko da idu zajedno da uživo prate utakmice.
Kako izgleda jedan klasičan odlazak zajedno na utakmicu?
Na početku zahteva pomalo ratni plan.
Prvo, odabir utakmice. Da nije prekasno uveče. Da će imati mogućnost i da sednu i da stoje. Da ne traje predugo. Da nije prevelika gužva.
Drugo i najbitnije. Mogućnost kupovine grickalica. Mislim, na utakmici ste. Grickalice se moraju kupiti.
Jer zamislite kako ste došli na utakmicu nekih 45 minuta ranije. I prodavac kokica je na tribinama preko puta. I vidite ga. Vide ga i klinci.
A nikako da pređe na vašu stranu.
“A kad će više doći čika da kupimo kokice?”
“A kad će doći?”
“On nas ne vidi.”
“Nikad neće doći. A baš želim kokice.”
“Nikad nećemo jesti kokice.”
U nekom trenutnu počneš da razmišljaš da preskačeš ogradu u dvorani ne bi li došao do čike sa kokicama.
Al’ pre no što smo uspeli da utvrdimo koliko brzo bi nas obezbeđenje vratilo, prodavac nas je primetio i doneo kokice.
I vodu.
Koju su, naravno, odmah popili, pa počeli da jedu kokice. Slane. (Dalje puštam da sami zamislite.)
“I kad će više početi da igraju?”
“Ništa ne vidim.”
“A gde će igrati?”
“A koliko to traje?”
“To će biti predugo. Je l’ moramo da budemo ovde celu utakmicu?”
“A šta piše tamo na tabli?” (“To je semafor, piše rezultat.”) “A koji je naš broj?” “A je l’ to znači da smo pobedili?” (“Ne znači, nije još kraj.”) “A kad je kraj?”
Šta je naravoučenije?
Na utakmicu gde vodite malu decu, a želite da stvarno i ispratite istu, obavezno povedite i dodatnu odraslu osobu kojoj je do utakmice ko do lanjskog snega, te će svoj višak vremena kvalitetno iskoristiti odgovarajući na silna pitanja.
(Prednost osobama koje su dobre u dozivanju prodavaca kokica i vode.)
Elem, sport u našoj kući nije zastupljen samo gledanjem, već i učestvovanjem.
Stariji momak ove godine je počeo da trenira u okviru školice sporta.
Svakome ko ga je video to je potpuno razumna odluka.
Naime, taj ima motor u guzi najverovatnije (samo još nemamo i dokaz da jeste tako).
Samo jurcanje, trčanje, takmičenje.
“Ja ću prvi. Ja ću prvi.”
“Ja sam prvi. Ja sam prvi.”
Vidi se da je ovan predvodnik u horoskopu.
Međutim, za odluku da krene na sportić nije uticao taj motor u guzi (bar ne najviše). Ima tu i ozbiljnijih razloga, i pobrojaću neke.
- 1. Jačanje samopouzdanja
Kroz trening dete dobija pohvale od strane trenera kao i dece sa kojom trenira, što definitvno pomaže da razvije samopouzdanje. Ali tu je i više od toga – usmeravanjem, savetovanjem i adekvatnom kritikom, što su takođe sastavni delovi treninga, dete lakše prihvata neke svoje nedostatke i uči kako da radi na tome da sledeći put bude bolje. A to je put do zdravog samopouzdanja i samopoštovanja.
- 2. Jačanje strpljenja
Suočavajući se sa svojim ograničenjima, uz sugestije trenera, dete radi na svojoj istrajnosti i upornosti. Uče da nije ništa strašno da se nije uspelo iz prve, već da strpljenjem i upornošću mogu sve vremenom da postignu. Mogu da izanaliziraju šta je možda bilo loše ili nedovoljno i da naprave plan kako sledeći put može to da se popravi. Verujem da postaju otpornije ličnosti koje će vremenom, suočavajući se sa drugim životnim situacijama koje su frustrirajuće i loše, lakše iste prebroditi.
- 3. Rad na pažnji
Jedan petogodišnjak ima pažnju na nivou zlatne ribice. Bar ovaj moj. I pomisao da za 2 godine kreće u školu me plaši, jer ne mogu da zamislim kako će to funkcionisati. Ali verujem da bavljenje sportom u mnogome može da pomogne u poboljšanju ovoga. Tokom treninga dobija instrukcije, upustva, koja usvaja i pokušava da izvrši. Naravno, kako je ovo nešto što mu se sviđa, sve to ide lakše.
- 4. Disciplinovanje
Ok, znam da nekima ova reč zvuči strašno ako je vezana uz dete, ali ja lično verujem u neophodnost disciplinovanja. Na treningu, uz vršnjake, slušajući instrukcije trenera, dete se uči poštovanju pravila, poštovanju autoriteta, timskom radu, fer-pleju. Realno, disciplinovanost je ono što izdvaja ljude (bilo sportiste, bilo ne) koji su uspešni u čemu god, od onih koji to jednostavno nisu.
- 5. Bolja socijalizacija
Za početak, dete je u kontaktu sa decom koja nisu iz njegovog okruženja, vrtića, škole. Proširuje spisak svojih kontakata, pronalazi nove prijatelje. I pre svega, moraju da razviju bolje komunikacioni veštine. A to je, opet, nešto što će imati cenu jednog dana u svetu odraslih.
Ima naravno, još mnogo prednosti. Treba li ikome spominjati fizičke prednosti bavljenja sportom, bolja kondicija, imunitet, manja šansa da budu depresivni? Verujem da ne.
Ali on se često uzima kao nešto zdravo za gotovo. Stoga verujem da treba povremeno skrenuti pažnju da bavljenje sportom jeste bitno. Bilo da se njime bavite rekreativno, amaterski ili profesionalno.
Stoga pozivam da se priključite kampanji Fondacije “Novak Đoković” #SportIn1Word. Njen cilj je obeležavanje Međunarodnog dana sporta za razvoj i mir.
Sve što treba da uradite je da U JEDNOJ REČI sumirate šta za vas znači sport, te isto zabeležite putem slike ili videa, pa podelite na društvenim mrežama. Obavezno stavite haštag #SportIn1Word.
Pogledajte kako je to lako. Zar ne?
Više o ovoj kampanji možete da ispratite OVDE.
Više o Fondaciji Novak Đoković možete da saznate:
Moje ime je Milena i ja sam Mama iz magareće klupe. Kad čuju da imamo 6 dece, prvo nam kažu da smo hrabri, a onda da smo ludi. A zatim nas pitaju kako se snalazimo. O životu jedne višečlane porodice, o pitanjima roditeljstva, ali i ličnim nedoumicama, ovaj blog je zamišljen kao oaza gde se drugi roditelji mogu ohrabriti, jer svi, koliko god dece da imamo, prolazimo isto. Ponekad sam freelance pisac. Ponekad sam samo revoltirana. Mrzim nepravdu. Nepopravljivi sam optimista.
Mogu da ih zamislim dok zapitkuju dok utakmica traje <3 🙂
Odluka da se petogodišnjak bavi sportom je odlična.
Moj sestrić koji u avgustu puni 18 godina, trenira fudbal od šeste godine.
Vrlodobar je u ekonomskoj školi, bio je odličan u osnovnoj, veoma je pažljiv prema drugovima, pomaže im oko matematike..i da ga ne hvalim više..Izrastao je u jaku, stabilnu ličnost zahvaljujući ranom uključivanju u sport. I odlično se snašao i u osnovnoj i u srednjoj školi.
To zapitkivanje se ne da prepričati. 😀
I ja verujem da sport može da donese nešto više od samo onog fizičkog aspekta. Što i ispisah sumirano gore u tekstu. I nadam se da će se isto i pokazati na primerima mojih klinaca kroz godine.