Pre desetak dana u Novom Sadu održana je prva Radionica bezglutenskog kuvanja u organizaciji portala Alergija i ja.
Posle su održali dve, veoma uspešne, u Beogradu, imala sam čast da budem domaćin ovoj.
Verujem da ste svi već ispratili da imam atopičare u porodici, da kuburimo sa alergijama i ekcemima. Sa celijakijom i netolerancijom na gluten nemam susreta, sem koleginice sa kojom sam bila na jednoj edukaciji i kroz višednevni boravak tamo, upoznala se sa tim obeljenjima i kroz praksu, posmatrajući je i gledajući.
Daleko da nisam upućena u isto. Ipak sam (nesvršeni) medicinar koji i pamti neke stvari iz knjiga.
A tu je naravno i onaj bum koji je pratila objava tenisera Novaka Đokovića da se hrani gluten free.
Uglavnom, da se vratim ja na moje atopičare i alergije. Svako ko ih ima zna koje su to muke i kako izgleda dovijanje oko nege, kozmetike, ishrane. Pogotovo ako je u pitanju alergen koji je zastupljen skoro svuda.
I dok sam tako provodila vreme tražeći kako nama da olakšam, neminovno je bilo da se upoznam i sa zajednicom kojoj je gluten neprijatelj.
I počnem da se divim njihovim svakodnevnim izazovima.
Tako da sam prvom prilikom Cvetićima ponudila da se takva radionica organizuje i van Beograda.
Čemu služi jedna ovakva radionica:
- za upoznavanje sa tim šta je celijakija, alergija i intolerancija na gluten
- za upoznavanje sa vrstama bezglutenskog brašna
- za upoznavanje sa savetima za bezbedno rukovanje istim, za savete o zamenama z receptima
- praktični primeri i isprobavanje uživo u pravljenju bezglutenskog peciva
- za razmene iskustava učesnika radionice, širenje podrške i umrežavanje
Po meni, ovo poslednje je nekako najvažnije, imajući sopstveno dosadašnje iskustvo i taj osećaj nemoći koji prati sva ta stanja i čime je teško da se suočiš sam ili kao roditelj deteta.
A bilo je i učesnicima, bar je tako nekako atmosfera isijavala.
Od momenta kako je ko dolazio i ulazio, tako se osećala ta neka pozitivna energija, olakšanje, što je organizovano ovako nešto, što se konačno upoznaju osobe koje su se do tada međusobno bodrile samo virtuelno, što nisu sami.
Tamara Tasev, Biljana Todorović i Snežana Šundić Vardić (za koju sam imala čast da gostuje u intervjuu kod mene na sajtu), Cvetići iliti ekipa entuzijasta baš taj entuzijazam isijava od prvog momenta.
U želji da osobama sa ovim problemima maksimalno olakšaju, organizuju ove radionice potpuno besplatno za učesnike, pri čemu im nije strano ni to da prevezu rernu 100 kilometara i materijal za njih.
Pored njih, na radionici smo upoznali Maju Jelić i njenog supruga, bračni par iza novosadske firme za proizvodnju bezglutenskih slaniša i slatkiša. A bogme, upoznala sam se i sa njihovim vanilicama koje su neodoljive.
Ta tri sata je za 15-ak učesnika prosto preletelo. Posle Biljinog upustva i pokazivanja, svako od njih je sam isprobao pravljenje bezglutenskog peciva, a zatim smo uživali u ukusima istih, pošto su ispečeni.
Isprobavali su i odrasli, ali i deca koja su bila prisutna. Hvatali cake, beleške, pipali, mesili.
Vrvilo je od razgovora, razmene saveta, iskustava, smeha. Tek pogledom na sat ste mogli da shvatite koliko je vremena prošlo.
Pomalo se izgubi iz vida sa koliko teškoća se ove osobe susreću i koliko domišljatosti i upornosti treba da bi gurali dalje.
Ali to je i pozitivna potvrda ovih radionica – ne samo dizanje svesti o ovim oboljenjima, već ta razmena energije, pozitive, bodrenja koja vam da novu kapsulu da gurate dalje.
O novim radionicama možete se informisati prateći portal Alergija i ja.
Fotografijama radionicu zabeležila Spoma Avramov photography.
Moje ime je Milena i ja sam Mama iz magareće klupe. Kad čuju da imamo 6 dece, prvo nam kažu da smo hrabri, a onda da smo ludi. A zatim nas pitaju kako se snalazimo. O životu jedne višečlane porodice, o pitanjima roditeljstva, ali i ličnim nedoumicama, ovaj blog je zamišljen kao oaza gde se drugi roditelji mogu ohrabriti, jer svi, koliko god dece da imamo, prolazimo isto. Ponekad sam freelance pisac. Ponekad sam samo revoltirana. Mrzim nepravdu. Nepopravljivi sam optimista.
