Ovih dana je aktuelna javna rasprava o zakonu o finansijskoj pomoći porodicama sa decom. Najupečatljivija promena koja se njime najavljuje je smanjenje iznosa roditeljskog dodatka.
Moram da kažem da sam revoltirana. Stvarno jesam. Jedna država koja stalno kuka o beloj kugi ne čini ništa da podstakne roditelje da rađaju i dalje. Ne da ne čini ništa, baca klipove pod noge.
I tu kreću konstatacije. “Pa valjda rađaš decu zbog sebe, a ne zbog toga šta će ti džava dati?”. Ne znam zašto neko misli da je to dobar argument. Za početak, ta socijalna davanja su bila najviše tokom 2 godine. Iskreno se nadam da će to treće ili četvrto dete u porodici živeti bar 80 godina. Ne znam koliko bi onda te 2 godine davanja bili presudni da se dete rodi.
Odluku o rođenju svakog deteta sam donela zbog sebe (tj. zbog muža i sebe). I verujem da je kod većine tako.
I ta davanja su iskreno bila smešna. Koliko da se kupe 2-3 pakovanja pelena mesečno. Al’ u vremenu gde mnoštvo mama ima umanjena primanja (iz različitih, opravdanih i neopravdanih birokratskih razloga), ne dobija primanja mesecima ili potpuno ostane bez primanja (jer se, Bože moj, usudila da rodi još jedno dete), zar ne mislite da i kupovina ta 2-3 paketa pelena može da znači? E pa, znači.
Na stranu sve to, to nije uopšte to poenta. Poenta je da država ovim kaže da smo mi sa troje ili četvoro dece, višak. Smetamo.
“Država nema para.” Ovo je omiljena “umirujuća” konstatacija. Jeste, mi sa troje i četvoro dece smo očigledno preveliko opterećenje za budžet.
Porodice sa troje dece čine udeo 6,7%, a sa četvoro 1,1% stanovništa, prema zvaničnoj statistici (porodice sa jednim detetom čine skoro 52%). I naravno, nemaju sva ta treća i četvrta deca manje od 2 godine.
Prosto vidim koliko smo mi to opterećenje za budžet.
Sa druge strane, tu su i zvanične najave da će, recimo, taj isti budžet koštati oko 150 miliona evra izgradnja nacionalnog stadiona. Razumem, uspesi naših fudbalera su ipak značajnija stvar nego roditi još koje dete i možda malčice usporiti izumiranje naroda ovde.
Ovde godišnje umre preko 35000 ljudi. Smešna cifra, zar ne?
A onda, ako si doneo odluku da svoju diplomu, svoj rad, znanje, zadržiš u svojoj zemlji, plaćaš redovno račune i porez, i zamisli, želiš da imaš decu (množina!), nije dovoljno da ti okolina kaže da si budala. Ne, i sopstvena država kaže da si budala.
Nemojmo zaboraviti da nas bombarduju i slatkim obećanjima da će mame sa troje dece dobijati novčnanu nadoknadu do njihovog punolestva (doduše, cifra u skladu sa mogućnostima gore pomenutog budžeta – čitaj: šarena laža). A retko ko prenese da ako doneseš odluku da imaš i koje dete posle tog trećeg, e pa, puj pike, ne važi. Nećeš imati pravo na to. Država će da te kazni jer si ipak rodila i četvrto (možda si dobila blizance kao treće i četvrto, al’ opet, sama si kriva).
Diskriminacija u punom jeku.
Znam da neki opet neće razumeti zašto sam uvređena. A jesam. Učena sam da volim svoju zemlju. Poštujem institucije. Vodim se pravilima. Te vrednosti danas ne važe.
Velike porodice danas su velikim delom i revolt. Revolt što živimo kako živimo. Što nas okružeje šta nas okružuje. Revolt da možda možemo malo da promenimo stvarnost.
Nema podrške.
Moje ime je Milena i ja sam Mama iz magareće klupe. Kad čuju da imamo 6 dece, prvo nam kažu da smo hrabri, a onda da smo ludi. A zatim nas pitaju kako se snalazimo. O životu jedne višečlane porodice, o pitanjima roditeljstva, ali i ličnim nedoumicama, ovaj blog je zamišljen kao oaza gde se drugi roditelji mogu ohrabriti, jer svi, koliko god dece da imamo, prolazimo isto. Ponekad sam freelance pisac. Ponekad sam samo revoltirana. Mrzim nepravdu. Nepopravljivi sam optimista.
Podrška od mene! Razumem te u potpunosti. Proširenje porodice ne samo da se ne podržava već se i sputava.
Rađamo decu zbog sebe i sebi, ali da nam ta ista država pruži mogućnost da zaradimo dovoljno za tu svoju decu, pomoć nam ne bi ni bila potrebna. Sram ih bilo.
Tačno! Verujem da bi se mnogo njih, koji se možda klackaju da li roditi (uopšte, još jedno, još dvoje) lakše ipak prevagnuli na jedan mali mig da na nekim višim nivoima ipak imaš podršku.
Da upravo to niko ne vidi suštinu, decu ne rađamo zbog toga šta će država dati ili ne.. Ali evo jednostavan primer dvoumi se jedna mama pre neki dan da li da rodi zato što je trenutno bez posla..bodre je druge mame da rodi jer eto ima bar nešto dve godine a posle će da traži posao..i to jeste tako, u tom momentu nekome znači i to malo mnogo. Moja odluka o proširenju bilo kog člana je bila ovako želimo još jedno dete zbog nas zbog sreće i zadovoljstva koji nam njihovi osmesi pružaju..zbog njih kad se grle i smeju kad se vole…pored naše želje odluka je bila kad smo smatrali da imamo uslove.. naravno da je lakše ako postoji podrška države okoline..ne država i ovde pokazuje koliko je licemerna..pa ništa sami smo krivi kad stanemo pod jednu krušku onda je to to još niko nije rekao koliko je ta krošnja mala i koliko će nas stati..tužno 🙁
Jadno je šta se dešava i nama kao pojedincima, porodicama a i društvu. Najbolje je ništa ne očekivati ili očekivati najgore, pa da u suprotnom imaš neke male šanse za nadu i podršku. Ovako nažalost ništa.
Ne znam… Mene užasava pomisao da postanem takva koja ne očekuje ništa ili očekuje najgore. Ne želim ni da moju decu naučim da budu takva. U čemu je onda životna čar ako se prepustih stihiji?
uh uh uhhh… Ja sam dijete iz velike porodice, mama mi je dugo u udruženju tih 4+, pa znam kakve sve budalaštine stoje u zakonu oko dobijanja nekog dodatka. Katastrofa.
Nije meni bolna tačka to koliko bi mi značio takav jedan simbolični dodatak (i koliko je mogao da znaći mojoj mami), nego me vrijeđa to što država pokazuje apsolutnu nebrigu za SVOJU djecu, svoju budućnost. Roditelji moraju sve sami.
Ovakvim državama kao što su naše sva djeca smetaju. Smeta im što moraju da im ponegdje obezbijede park, što moraju da im obezbijede vrtiće, škole… Sve je nakaradno.
Mislim da bi bilo idealno da sva djeca imaju dodatak, nema veze da li je prvo ili šesto. Neko će reći da je to pretjerano očekivati od države, “roditelji rađaju djecu sebi”… Ali zar je to stvarno i samo tako?? Valjda će ta djeca kasnije biti radna snaga, stanovništvo, budućnost…
Kako onda država ima pravo da kasnije to moje dijete, koje sam rodila samo sebi, pozove na mobilizaciju ili nešto slično??? – Ovo referiram na teks Mame na ćoše – http://mamanacose.com/vojna-knjizica-vs-radosnica/
Apsolutno se razumemo! TO vređa, ta nebriga, a ne davanje ili nedavanje nekog socijalnog izdatka.
Kao što rekoh, sva ta deca se (nadam se) živeti mnogo više od tih godinu ili dve.
Naslov nema veze sa tekstom, ali kapiram, privlači više citalaca. Osim toga, neistinit je i maliciozan.
Poštovana Kevo,
Svako ima pravo na svoje mišljenje, tako i Vi i ja.
Ne znam zašto ste se (očigledno) pronašli u tekstu. Jer da nije tako, ne bi imali potrebu da ostavljate (ovakav) komentar.
Svako dobro!
U nedostatku smislenog odgovora, koristiti ad hominem je zaista neprimereno.
Svakako da imate pravo na mišljenje, niko nije rekao da nemate, aamo, govorite o stvarima oko kojih se svi manje više slažemo, uz mnogo populističkih naslova i izjava zarad lične promocije. Mnogo ružno
Vjerujem da je istina sve što pišeš. Žalosno, jako. I baš kao što Čarapice kaže, da je prilike raditi i zaraditi, bilo bi sve lakše. Ipak, čestitke na dječici, predivnom bogatstvu. LP