Epizoda: ode dete na ekskurziju

Proleće je. Vreme kad stasala deca kreću u svoje opasne misije.

Ja sam danula dušom, ovo je za nama. Dete dođe pre par dana sa čak svim svojim (i samo svojim) stvarima na broju.

Uspeh, uspeh, pobeda.

Beše 5 dana na ekskurziji, iliti školi u prirodi.

Priznajem, teška je to rabota.

Muž me zavitlava, evo, šesti dan kako sam se zamalo rasplakala kad smo je pratili.

Nije do mene, stvarno.

Drugi su se ponašali kao da im deca najmanje u rat idu. Ponela me atmosfera.

Čim sam prošla prvi semafor, oladila sam.

Nisam čak ni puno grickala nokte što se vaspitačice nisu javile do večeri.

(Nemam šta, već su pogrickani.)

I to što sam pitala na zajedničkom četu na viberu šta se dešava, to ja samo pod pritiskom drugih mama.

Al’, eto, preživesmo svih nas 46 sapatnika sa ove strane telefona.

Kad se osvrnem unazad, verujem da je logistika za ovo bila ravna onoj ratnoj.

Kratki rukav, dugi rukav?

Šta ako bude kiše, šta ako izgore na suncu?

Šta ako se razbole, otruju?

Šta ako se izgube u šumi ili negde na putu?

Šta ako naiđe neki orkan i odnese ih negde u Oz?

Toliko je mogućnosti.

Tako su neke mame poslale izvidnice kod dece. Babe, dede, stričeve, kumove.

Mislim, nije to zato što žele da kontrolišu sve, već, eto, zadesili se ljudi baš tu, pa časkom skrenuše par desetina kilometara. Kad su već tu.

Krive su vaspitačice, naravno. Nisu dale priliku da, kao što se radi u nekim vrtićima i školama, nema ekskurzije ako bar petoro roditelja nije u pratnji.

I beše tu suza i suza.

Maminih. Jer deca nisu plakala niti pitala za njih.

Ej! Razumljivo je to. Ko dade detetu pravo da bivstvuje mimo nas?

Panika je neverovatna.

Zašto, bre, tako brzo rastu?

Ko im to daje na volju?

Još sutra da se udaju / ožene i ugasili smo.

 

I vrati se ovo moje i to obešene face. Zabrinuh se, shvatam sve, nije lako biti bez nas.

Pa je ugnjavimo “Šta je, pa šta je?”.

“Ja bih tamo bila bar još 7 dana!”.

Tačno onako kako te predškolac ubi u pojam.

Al’ kupila nam je magnet za frižider, pa da kažemo da se iskupila.

Skoro smo bili na odmoru na Zlatiboru, a tamo gomila kampova. Letnji, sportski, košarkaški, ekološki, čak i hrono. Gledamo kako defiluju pored nas deca različitih uzrasta, u koloni, svi sa kapama i majicama svoga kampa. Nasmejani, pričljivi, glasni.

Svaki njihov prolazak ćerka je prokomentarisala da su tako i oni na ekskurziji bili. I kako mora da im je divno kad se toliko smeju.

Njoj je nezamislivo da ima dece koja neće biti u prilici da idu na ekskurzije ili u kampove bilo koje vrste. Za nju, svaki predškolac ili školarac treba bar jednom da ide i druži se sa drugarima.

Provodi vreme napolju, vežbaju, šetaju, uče nešto novo, i jednostavno se zabavljaju.

Al’ svi znamo da, na žalost, nije tako. Mnoga deca nikad neće biti u mogućnosti da imaju ovakvu uspomenu.

Onih nekoliko desetina dece iz siromašnijih krajeva već petu godinu za redom od 18. do 23. septembra će boraviti na Kopaoniku. Njih 160 iz sela opština Sokobanje, Požege, Ćuprije, Vranja, Paraćina i Užica će biti u prilici da šetaju, uče plivanje, pohađaju časove baleta, gledaju pozorišne predstave, puštaju zmajeve, učestvuju na radionicama različitih sfera (od ishrane, gline do IT) i imaju nezaboravnu uspomenu.

I druže se. Baš kao moj predškolac i njeni drugari.

Jer Drugarijada je baš to: “prijateljstvo, zdravlje, različitost, integritet, rast i najzad, pozitivna promena”.

Napomena: Galerija slika sa prošlogodišnje Drugarijade je ovde.

 

Tekst pisan u saradnji sa Fondacijom Novak Đoković. Više o radu Fondacije možete pronaći ovde, a o Drugarijadi ovde.

slike: privatna arhiva i sajt Fondacije Novak Đoković.