I do it my way

Volim energične ljude. Obožavam! Nekad je dovoljno gledati ih i slušati pa da vas to pokrene da nešto i sami radite. Nebitno šta i kojih razmera, jednostavno inspirišu na akciju.

Uvek se šalim da je Spoma tipičan ovan – predvodnik. U jednom od takvih dana poželela sam da njenu energiju i svestranost podelim sa drugim ljudima, da budete i vi u prilici da bar delić toga dobijete.

Spomenku Marković Avramov sam upoznala pre 2 godine, kako nas je pre nekoliko dana facebook revnosno podsetio, ali subjektivan osećaj je da je znam bar toliko decenija. Ova blogerka, psiholog po zvanju, fotograf po ljubavi, mama dvoje dece, aktiviskinja, frilencer i još mnogo toga, je neko ko u pojedinačnim sferama definitivno ima ime.

Ona je osnivač Udruženja “Porodični vodič”, uz čiji časopis sam provela prve godine svog roditeljstva. Porodični vodič je redovno organizovao i manifestaciju Bajkodani – festival bajki i pripovedaka, a koji je zamišljena kao promovisanje bajke i pripovetke i očuvanje kulture pripovedanja. Kako jako volimo bajke, o čemu sam već pisala, žao mi je što nemamo više priliku da ih posetimo sad kad su klinci malo porasli.

Nju danas možete ispratiti uporedo na 3 polja: piše blog Porodična žena, bavi se fotografijom (radove možete videti na Spoma Avramov photography), a u Mom malom kraljevstvu možete videti šta sve kreativno stvara rukama.

U jednom od njenih blog-postova navela je dole napisanu definiciju uspeha, kao nešto što po njoj najbolje oslikava isto. Ja mislim da ta definicija najbolje opisuje nju samu, pa sa tim započinjemo.

Kojom rečju bi sebe opisala? Šta si pre svega – psiholog, fotograf, blogerka, preduzetnica?

Kada bih htela da pojednostavim stvari, rekla bih da sam na prvom mestu mama. Znam da će sada neke feministkinje da se nasmeju mom odgovoru, ali ja to zaista osećam. Dok nisam imala decu bila sam sve i ništa. Uloga roditelja me je promenila i naterala me da „odrastem“ na neki način. To odrastanje je mnogo uticalo na moje kasnije odluke vezane za posao i život. Najispravniji odovor na tvoje pitanje bi bio da sam sve to zajedno, kao neka višestruka ličnost koja, po potrebi, s’ vremena na vreme menja svoju ulogu.

Na šta si posebno ponosna kod sebe ili u svom životu?

U svom životu sam najviše ponosna na neke svoje male, lične pobede i ostvarenja. Ponosna sam na to što sam pobedila karcinom i nakon mesec dana od operacije diplomirala na fakultetu. Ponosna sam na svoje izbore u životu, na svoju porodicu i prijatelje. Ponosna sam na to što nikada nisam tražila lakši put da dođem do nečeg i što sam po cenu razočarenja ostajala dosledna svojim principima.

Kako donosiš odluke u životu?

Rekla bih da sam od onih osoba koje donose odluke brzo, a kaju se polako! 🙂 Malo se šalim, ali ima tu i istine. U donošenju odluka većim delom slušam intuiciju, ali sa godinama i iskustvom usvojila sam pravilo da odluku koju ne moraš da doneseš danas, ostaviš za sutra. Uglavnom prespavam, razmislim još malo, popričam sa osobom od poverenja, pa ako i tada imam onaj isti osećaj, odlučujem.

Koja je bila najbitnija odluka u tvom životu i kakve posledice su bile?

Jedna od najbitnijih odluka u mom životu je bila da se prestanem profesionalno baviti psihologijom, batalim fakultet, godine rada i prakse i potpuno se okrenem fotografiji kao pozivu. Mnogo je teže nego što izgleda, što više uložite u nešto to vam je teže da ga napustite, čak i tada kada i sami vidite da je to davno prošla priča. To vam je isto kao i sa međuljudskim odnosima, a možda i još malo teže jer vremenom vaš poziv postane deo vašeg identiteta, ljudi vas poistovećuju sa njim, vi sami sebe poistovećujete sa njim. U nekim trenucima to može izgledati kao gubitak identiteta, ali ne kajem se zbog toga. Prihvatila sam činjenicu da je tako moralo biti i da me je sve to dovelo do poziva koji volim i kome se radujem svaki dan sve više.

Da li imaš nekoga koji ti je uzor ili inspiracija ili nešto čemu težiš?

Uzora i inspiracija imate na svakom koraku, kada je posao u pitanju to su uspešni ljudi koji su uspeli sami i ostali verni sebi i svojim principima, u životu uzor mi je moja porodica, moji roditelji, moji baba i deda. Kada mi je teško u životu i pomislim da ne mogu više i dalje, setim se moje bake koja je došla iz Dalmacije, rodila devetoro dece, bila zaposlena, imala veliku baštu koju je obrađivala, svinje, kokoške, ćurke, ogromnu kuću i nikad se nije žalila zato što joj deda ne pomaže (a nije joj pomagao…), pomislim: „Meni je super!“.

Da imaš priliku da živiš ponovo, ovaj put uz drugačije prilike, da li bi birala drugačiji put?

Verovatno bih. Za početak bih više slušala sebe, a manje druge. Pravila bih izbore koji mi se više dopadaju, a ne one koji su pametniji, sigurniji. Ne bih se trudila da se dopadnem ljudima, jer šta god radili uvek se nekome ne dopadate, ako ni zbog čega drugog, onda zato što ste tako „savršeni“. Grešila bih bez griže savesti i opet grešila i grešila, jer nema ništa loše u greškama, pogrešićeš kad tad, a onda je bolje da pogrešiš dok si mlad. Na kraju opet dođeš do onog što želiš i kako je trebalo da bude, ali pitanje je koliko vremena si proveo u traganju za tim. Ima onih cirkularnih poslovica tipa: „Ko zna zašto je to dobro?!“, ne slažem se sa tim, ja bih volela da izgubim što manje vremena u traganju, da bih što duže bila tamo gde želim da budem.

Koja je tvoja supermoć?

Moja super moć je da se posle svakog neuspeha ponovo podižem i nastavljam dalje sa novom snagom i elanom. Imam i ja svoje minus faze i tada mi najviše prija mirovanje, tugovanje, analiziranje. Nakon tih faza brzo se regenerišem i nastavljam dalje. Strašno sam tvrdoglava, često mi se to obije o glavu, ali mi je uglavnom koristilo u životu. Ja sam ti kao ptica feniks, rađam se iz vatre!

 

foto: privatna arhiva Spomenka Marković Avramov