Za moje bližnje činjenica da sam “emotivna, slaba na suze”, a da nisam trudna ili skoro porođena, je šokantna. Izražavanje emocija kod mene ide ili onih koje prati vatromet i eksplozija reči, pokreta, postupaka ili su zadržane u duši. Stoga, odavno poznata kao “nekuvana noga” i “balvan” i mene samu iznenađuje emotivna nespremnost da se suočim sa 8.martom ove godine.
Ne, neću pisati o ravnopravnosti polova, zaslugama žena, nepravdama i svim onim na šta ovaj datum asocira. Neću pisati ni o sopstvenoj averziji prema čestom licemerstvu koje prati ovaj datum, sprdnji koja se često i vidi i oseti ovih dana (godina).
Ne. Ove godine je drugačije. 8.mart nije Dan Žena. Ove godine je 8.mart za mene Dan Mama.
Jeste da sam mama već skoro punih 5 godina. I da sam mama postala tri puta. Al’ ovo je prvi 8.mart gde dvoje od njih troje prave i poklanjaju sami.
Prethodne godine su oboje bili bolesni i preskočili su vrtiće tih ključnih dana. Al’ ove rade punom parom.
Švrća je imao radionicu sa tatom u vrtiću gde su ukrašavali testeninom u boji staklene flašice i teglice. Znam, zvuči banalno. Al’ kad vidiš svog trogodišnjaka kako ti daje tu teglicu i kaže “Izvoji, mama! To sam ja pravio za tebe. Bas je jepo. Ja te puno volim!” i onda kreće da te zagrli, zar ima neko koga ovo neće patosirati?
Pikolina je tužna što je on svoj poklon već dao. Glupi praznik pada za vikend, pa je malo zbunjena kako je njegov već predat, a kod nje u vrtiću će tek biti. Biće to veliki dan – druženje sa mamama u vrtiću. Ona, skoro petogodišnjakinja, još ne zna da čuva tajnu, tako da znam i da su slikali portrete mama i da uče pesmu o mami.
I tako. Menjam se. Oni me menjaju. Uzbuđenje zbog njihovog uzbuđenja što će obradovati mamu me podseća na one dane kad sam sva u iščekivanju gledala kako moja mama otpakuje poklon koji smo spremali u školi. Kako sam pomno pratila njene crte lica da mi ne promakne da li joj se stvarno sviđa.
A kako da ti se ne sviđa? Kako da nisi ponosna? Kako da nisi plačljiva? Ako neko zna odgovore, nema veze, neka odgovor zadrži za sebe.
Edit: A evo i portreta. 🙂
Moje ime je Milena i ja sam Mama iz magareće klupe. Kad čuju da imamo 6 dece, prvo nam kažu da smo hrabri, a onda da smo ludi. A zatim nas pitaju kako se snalazimo. O životu jedne višečlane porodice, o pitanjima roditeljstva, ali i ličnim nedoumicama, ovaj blog je zamišljen kao oaza gde se drugi roditelji mogu ohrabriti, jer svi, koliko god dece da imamo, prolazimo isto. Ponekad sam freelance pisac. Ponekad sam samo revoltirana. Mrzim nepravdu. Nepopravljivi sam optimista.
Divno. Ja sam baš danas 1390.put skontala koja sam cmolja. Ove godine je moje viroza ostavila kući za priredbu ali prethodne je bilo potoka 🙂
I mi smo ove godine preskocili sva ta vazna desavanja zbog bolesti. Sto je mojoj najstarijoj tesko palo jer su u tajnosti spremali u vrticu velike planove.
A meni pomalo i olaksanje jer ne znam kako bi pod ovim trudnickim hormonima ove godine prezivela sve to.
Sećam se kad je imala godinu i po dana, dolazim po nju u vrtić, umorna sa posla, a ona mi kreće u zagrljaj sa cvetom od papira. Uopšte nisam bila spremna na ovaj dan kao mama! Izazvala je emocije koje ni danas, posle 2 godine ne mogu opisati. I sada mi “upadne nešto oko” kada se setim. ???? Prošle godine 8.mart smo preskočili, a i ove ćemo…Valjda ću se sabrati do sledeće prilike. ????