Držim ga čvrsto uz sebe. Osećam njegov miris i mekoću. Ljubav me preplavljuje.
Ljubav i nagon da ga štitim pod svojim okriljem.
Vidim je kako kruži.
Ne približava se previše, ne zalazi u moj lični prosor, ali tu je.
Kradomice pokušava da mu pipne stopala. Što me navodi da strateški okrenem bok i maknem ga iz vidokruga. I van dohvata.
Na kvarnjaka ubacuje konstatacije. “Jao, stopala su mu skroz hladna!”.
Naravno, ne meni lično.
Ne sme.
Osećam kako mi se očnjaci produžuju. I znam ako nastavi da će ih moja usta otkriti.
Ja sam samo majka koja drži novorođenče.
Ona je predator i beba joj je plen.
Ona je baba.
Da, bebina baba.
Moja mama, njegova, nebitno.
“Duva neki vetrić, moraš mu staviti neku kapu.” – čuje se dok julski dan ide u smiraj sa nekih 30 stepeni.
“Gde su mu čarapice?”
Razgledam travu i divim se svakom listu na drvetu.
“Pogledaj ga kako gleda! Kao veliki!”
Ona trava baš zanimljiva.
“Ma daj joj ga da ga drži. Vidiš da želi to.” – oglašava se moj muž kao da mi otkriva rešenje nepoznate.
Ma nemoj! Kao da sam juče rodila prvo. Ha, naravno da znam šta hoće.
Predajem joj bebu na naručje. Dobro, za sada sve u redu.
Brojim u sebi do 20 i nazad i stiskam ruke u pesnice da povratim samokontrolu.
Jer nema smisla da joj otmem dete iz ruku, zar ne?
“U redu je, možeš ti to” – bodrim sebe.
“Ipak duva, bolje da ga vratim u kolica.”
Jes, pobeda! Van domašaja mu je.
Al’ rano sam se poradovala. Namešta se da gura kolica.
Nije ni pitala!
Gledam muža hoće li reagovati.
On, inače lak sa tajnu komunikaciju ne shvata tanane nagoveštaje koje mu odašiljam. Baš sad od svih dana!
Dok se još prikupljam mentalno, odoše kolica.
Gledam oko sebe. A, eno još jedne mame i babe i kolica.
I baba gura kolica.
Šta je ovo? Kud ide ova svet? Jel to neko nepisano pravilo za koje samo ja ne znam?
Ono drugo za njih znam.
Lekcija koja je postojana i svaki dan me podsećaju na nju.
One znaju da ih ne hranimo dobro. Ne oblačimo bebe dovoljno. Previše ih nosimo na rukama. Kasnimo sa odvikavanjem od pelena. Previše im udovoljavamo. Previše smo ih razmazile.
One bi drugačije.
One znaju kako.
One znaju sve.
Samo zaboravljaju da su baš one nas odgojile.
Bebu od sad nosim isključivo u nosiljci.
Za svaki slučaj.
Moje ime je Milena i ja sam Mama iz magareće klupe. Kad čuju da imamo 6 dece, prvo nam kažu da smo hrabri, a onda da smo ludi. A zatim nas pitaju kako se snalazimo. O životu jedne višečlane porodice, o pitanjima roditeljstva, ali i ličnim nedoumicama, ovaj blog je zamišljen kao oaza gde se drugi roditelji mogu ohrabriti, jer svi, koliko god dece da imamo, prolazimo isto. Ponekad sam freelance pisac. Ponekad sam samo revoltirana. Mrzim nepravdu. Nepopravljivi sam optimista.
Kraljiceeeee!!!!
Ja sam to rešila tako što sam bebu nosila u marami a babi uvalila da gura prazna kolica za svaki slučaj. I tako milion puta za redom. ????
Moja mama je divna osoba,divan čovek,ali uspela je svojim komentarima da me tako odbaci od sebe da sam joj rekla da ne mora dolaziti neko vreme. Počela sam biti drska pored nje i pretvarati se u jako lošu osobu. Komentari i saveti koje nisam tražila pljuštali su samo tako. Znam,iz dobre namere. Ipak,uplašila sam se da ću izgubiti mleko zbog tolike frustracije,pa sam joj ipak rekla da nema potrebe da dolazi neko vreme. Hrane ima,stan čist, veš opeglan. Ma radije ću sve sama. Previsoka je cena tih saveta naročito u mom prvom mesecu sa bebom. Sad mo žao, ali moram odabrati ono što je bolje za bebu i mene. Dodatni stres i nerviranje mi ne trebaju. Da li ću jednog dana biti ista moja mama?! Verovatno DA, ali uradiću sve da ne budem. Žao mi je moje mame, ona radi najbolje što ume, puno mi je pomogla u prvim danima,ali šta da radim. Sada mnogo vrištim u sebi kad sam pored nje,a to nije dobro. Sve će biti bolje,samo nam svima treba malo vremena da popusti napetost.
Hvala! Moja je beba, ja sam joj mama i ja osećam sve njeno! I ja je najbolje smirim. Ne znam odakle ideja da će to neko da uradi bolje od mene.
Draga Milena, tekst je predivan kao i ceo blog!