Nikad nisam mislila da stvoriti prijateljstvo sa nekom drugom mamom može da bude teško.
Mislim, obe ste mame. Obe imate decu. Naravno da imate mnoštvo toga zajedničkog.
Zar ne?
E pa, ne.
Sklapanje prijateljstva sa drugom mamom podrazumeva da ste podudarne više nego za “obična” prijateljstva.
Nije dovoljno da ste sličnog obrazovanja, socijalnog statusa, interesovanja, blizine stanovanja i/ili usklađivanja ličnih obaveza.
U sve ovo se upliću i najmanje 2 nestaška.
I počne sve sjajno. Jedno divno popodne, klinci uživaju, vi ste odmakli sa pijenjem kafe, a onda ona strana kaže nešto i vi se zapitate – “Šta je ovo?”.
Ne podudaranje roditeljskih stilova, razlike u podrazumevanju discipline, različiti stavovi o vakcinaciji, sve to dovede da se zapitaš šta uopšte radiš tu i zašto gubiš svoje vreme.
Lako je shvatiti gde nastane zabluda.
Deca idu u iste vrtiće, škole, vodite ih na iste vannastavne aktivnosti, predstave, dešavanja. Možda i na isto igralište.
Vi ste tu, i drugi roditelji su tu.
Te površne i lake konverzacije stvore iluziju da ih je lako produbiti i pretvoriti u prijateljstva.
Zar ne bi bilo divno? Vi se družite dok vaša deca obavljaju šta imaju da obave.
Dvostruka zabava.
E da, ako se zvezde poklope.
Ali šta ako je različitog stepena obrazovanja, različite platežne moći, teška osoba, gleda glupe serije, pametuje šta treba da radiš/ili ne, voli takmičarsko roditeljstvo itd.?
Ima li smisla pokušavati?
Ne želim da svoje slobodno vreme provodim u tenziji, nadmudrivanju, ili da slušam zašto je neko bolji roditelj od mene.
Ja kao introvertna mama i inače se teže odlučujem da se upustim u avanturu površnih druženja.
A i kad sakupiš određeni broj loših iskustava, svaku sledeću mogućnost doživljavaš kao da ćeš hodati po trnju.
Pa se i trudiš manje.
Osuđuješ na propast unapred, manje – više.
Svaku netaktičnost druge osobe doživiš tragično. Kao da kaže – ma znaš da nije vredno.
Priznajem da nekad ne znam šta da radim. Jer nekad su deca kamen spoticanja. Onako, u suprotnom smislu – deca odgovaraju jedno drugom.
I tako, ujedem se nekad za jezik. I prihvatim da su sve to samo poznanstva.
Prolazna.
I tih 8 godina će proći, zar ne?
Moje ime je Milena i ja sam Mama iz magareće klupe. Kad čuju da imamo 6 dece, prvo nam kažu da smo hrabri, a onda da smo ludi. A zatim nas pitaju kako se snalazimo. O životu jedne višečlane porodice, o pitanjima roditeljstva, ali i ličnim nedoumicama, ovaj blog je zamišljen kao oaza gde se drugi roditelji mogu ohrabriti, jer svi, koliko god dece da imamo, prolazimo isto. Ponekad sam freelance pisac. Ponekad sam samo revoltirana. Mrzim nepravdu. Nepopravljivi sam optimista.
Potpuno te razumem i sama sam prošla i prolazim kroz to upravo sada sa jednom drugaricom. Ona je za moje pimanje roditeljstva, neverovatan kontrol frik koji time sputava i ograničava svoju decu na nivo fikusa u sakciji. Mene to zna da uznemiri i da joj onda “solim pamet” što nije lepo i sve ono pozitivno šti postoji između nas se zaledi. Eto, iskukala sam se 🙂
Meni najteže pada kad su u pitanju roditelji dece koje moja deca vole. I to pogotovo one najstarije, jer jako teško se uklapa i teško nalazi nekog da joj odgovara.
I tada ne znam kako da se postavim. Ako da insistiram da nešto nije korektno, onda dovodim u pitanje druženja i radost moj deteta. A nekad, veruj mi, baš me neke osobe izbace iz takta.
Ah, možda je ovo skriveni razlog što nemam puno mama-prijateljica… Moja deca se još nisu počela uistinu socijalizovati, ali ko zna šta me čeka kada počnu….uh….baš nezgodna tema.
Mislim da je caka da se pristupi toj mami prvo kao osobi, pa Zeni, pa tek onda mami. Ona je prvo i najprece osoba, koja ima zelje, strahove, snove i nadanja, a tek posle mama i sve sto uz to ide. Ne znam vise, cini mi se da se danas zene svrstavaju u samo mame, zaboravljajuci na sebe i sebe van decijeg okvira. Imam dosta dobrih prijatrljica koje sam upoznala na mamecim forumima, ali sve do jedne ne definisu sebe kao mame na prvom mestu, nego imenom i prezimenom, ljubavlju prema muzu, muzici, putovanju, crafting-u ili cime vec, a to sto je mama -mama je svojoj deci, ne celom svetu. I ne, uglavnom se ne slazemo oko odgajanja, ali svaka zna da je to licna teritorija i odgovornost, i prilika da od one druge naucis kako treba ili kako ne treba, a ne prepreka ka obogacivanju sopstvenog zivota.
Uh kako me pogodi ovom temom! Imam prijateljice koje sam kao i ti upoznala na ringeraji recimo. I super se družimo i volimo i super se i posvađamo! I da pitam se često šta mi to u životu treba! Imam dovoljno životnih problema da mi ne treba još na grbači i nečiji povređen ponos ili srce (naročito ne moje srce). ALi nekako ipak nastavljamo dalje, sve mi zajedno. Nekako je lakše kad znaš da ima njih nekoliko koje su podjednako nenaspavane, umorne i lude kao ja i koje sve to razumeju i prevazilaze iz dana u dan. Imamo lepih i ružnih dana. I mislim da ipak nekako teramo jedna drugu da budemo bolje. Ne samo bolje mame nego i bolje supruge, bolje žene, bolje osobe, bolje prijateljice. I učimo jedna drugu toleranciji. A koliko će to da traje? Paaaa nebitno je! Kao i sve drugo u životu – trajaće onoliko koliko nam treba da nešto naučimo . I mi i naša deca.
http://www.ringeraja.rs/clanak/zasto-je-tesko-sa-drugom-mamom-biti-prijatelj_4542.html