Kako odrasta introvertno dete

Moja prva sećanja su vezana za vrtić. I nisu srećna sećanja.

Vidim sebe kako za stolom gde se sedi u paru, ja uvek sedim – sama.

Vidim sebe kako stojim u dvorištu vrtića dok se ostali jure, zbunjena gde je moja dotadašnja najbolja (i jedina) drugarica otperjala.

A otperjala je za novom devojčicom, glasnom, sjajnom, upadljivom.

Ja to nisam.

Nisam bila od one dece koja zabavljaju mase.

Nisam volela da javno recitujem, pevam.

Da me prozivaju, pokazuju.

Teraju.

Vidim sebe kako je škola mučenja.

O, ne. Učenje nije bilo. Ne. Tu sam uživala. Volela sam (volim) da učim, da saznajem. To je i izazov i zadovoljstvo.

A zato te odmah deca ne vole.

Išlo mi je dobro što se tiče ocena. Stvarno jeste. Al’ sam želela da sve to nekako prođem ispod radara. Jer nema ništa neprijatnije nego da si u centru pažnje.

Pokušala sam sa nekim vannastavnim aktivnostima.

Bilo je užasno.

Stajala bih tako sama po sat, sat i po, slušala instrukcije (čega god), radila šta se traži od mene.

Al’ bila sama.

Moj spas su bile knjige.

Trčala sam u biblioteku svako malo. I imala svoj svet, gde sam živela avanture, učila o pravdi i nepravdi, i bila pomalo zaljubljena u glavne likove.

I imala samo jednu drugaricu.

Moji roditelji su stalno vršili pritisak da menjam društvo.

Trudila sam se, nije da nisam.

Pokušavala. Davala sve od sebe.

I svaki novi pokušaj se završavao naglo i uz razočarenje.

Jer ti novi nekako su uvek donosili zaključak da mogu da rade sa mnom šta žele.

Da me je lako manipulisati.

Pa i ponižavati s vremena na vreme.

Jedna stara drugarica jednom reče da je problem u meni.

Da tražim previše od ljudi, jer idem na “sve ili ništa”.

Da to ljudi ne mogu da isprate.

Postala je bivša prijateljica tada.

Dalje odrastanje je nastavilo bolno.

Vezivala bih se za jednu ili dve osobe i ne bi završilo dobro.

Nisam nikad naučila da vodim neobavezne razgovore i površne veze.

Nisam nikad naučila da budem zadovoljnija da imam mnoštvo lakih kontakata umesto dva prava.

Nisam nikad naučila da u nepoznatom društvu pokažem kakva stvarno jesam.

Nikad nisam naučila da ne osećam nervozu pre nečeg nepoznatog.

Nisam prestala da budem “nekuvana noga”.

Ali jesam naučila da se pomirim sa sobom, takvom kakva jesam.

Jesam naučila da ne mogu, niti želim, da radim stvari koje me iscrpljuju, samo zarad socijalnog kontakta.

Jesam naučila da se okružim ljudima koji znaju kakva sam.

Jesam naučila da ne moram uvek da se pravdam što se nekako osećam.

Dajte sebi mogućnosti. Nemojte biti preoštri. Nemojte se pravdati.

Budite svoji.

Vredite više nego što okolina često misli.

Ili Vi sami.

 

Foto

Sviđa vam se tekst? Podelite ga sa prijateljima. Hvala!
Podeli!

6 comments

  1. Toliko sličnosti a i toliko razlike 🙂 Knjige, jedna doživotno najbolja drugarica, sve ili ništa … Ali, naučila sam nešto što ranije nisam znala i htela. Mogu da imam “dozirana” drugarstva (prijateljstvo samo sa dve -tri osobe) i kontakte iz kojih mogu da dobije dosta a da ne moram da idem u dubine i širine. Smanjila sam očekivanja i radujem se pozitivnim kontaktima i često puno više dobijem nego što sam se isprva nadala 🙂

    1. Slažem se na navedenim. Radila isto neko vreme.
      Al’ priznajem da taj deo “smanjujem očekivanja” nekako ne mogu potpuno da ostvarim. Mada radim na tome, stvarno.

  2. Procitala sam I tada kad je objavljen I nocas citam opet. Moj stariji, Mihajlo, je introvertan, to se godinama provlaci nekako kroz nas zivot, Ali zadnjih par dana su mi profesorka, psiholog I drug rekli isto, introvertan. I zasto je to meni sad toliko strasno, ne znam. Nateralo me je da trazim tvoje tekstove I sa znam nesto vise, I kako da se ponasam sa njim…. Mozda previse dramim, samo imam zelju da nesto uradim…

Leave a Reply

Your e-mail address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.