Ništa mi toliko nije vezalo jezik i blokiralo mozak ovih proteklih šest godina, koliko sam mama, kao razgovori na teme religije i vere.
Odrasla sam u porodici gde nije se obeležavalo bilo šta vezano za religiju. Deda sa očeve strane je dugo godina bio moj jedini kontakt sa tom stranom i tim ljudima. Slavio je slavu, Božić, Uskrs, postio sve postove kad treba, išao u crkvu. Za mene nešto što je jednostavno on radio, iako mi niko nije objasnio šta tačno to radi i zašto.
Sećam se i povremenih običaja u kojima su me podsticali da učestvujem. Npr. nas petoro – šestoro unučadi idemo za njim i pijučemo, dok on baca slamu i nešto priča i peva. Al’ mene, kao tipično introvertno dete, tada je jedino brinulo to što sam na neki način u centru pažnje, izložena pogledima gomile odraslih, tako da je meni to predstavljalo opterećenje.
Kao iz skoro svakog građanskog braka roditelja, nisam krštena kao mala. To se desilo sa mojih dvadeset i kusur godina, kad sam osetila potrebu za tim.
Pošto sam tip koji mora sve činjenice da sakupi, tako je sa tim krenulo i izučavanje svega, pa i običaja za određene praznike. I radovala se danu kad ću sve to “nadoknaditi” sa svojom porodicom.
Kako je naša porodica rasla, nekako sam mislila da će sve vezano za crkvu, veru, ići lagano i usput.
Ali, nije se desilo.
Nekako nisam nikad uspevala da nađem odgovarajuće reči, da opišem, objasnim.
Išlo se u crkvu, obeležavalo se sve, stariji su učestvovali u kršenjima mlađih.
Al’, opet, nisam nalazila prave reči.
Možda su premali? Prva razmišljanja.
Ne drži ih pažnja, a ne znam u skraćenoj verziji da objasnim. Sledilo je.
I sedimo tako danas. Gledaju pripreme za večeru, gledaju orahe, slamu… I kreću pitanja.
“Zašto je to kupljeno?”
“Zašto danas?”
“Ko je to?”
“Šta to znači?”
“Ne razumem.”
“Zašto je tako?”
“Ne razumem.”
“Ništa više ne razumem.”
“Ništa mi nije jasno.”
“Ništa nisam zapamtila.”
Previše pitanja bez odgovora, previše povezivanja sa vilama, duhovima i čudovištima.
Njen šestogodišnji mozak ne zna da pojmi apstraktno, a činjenice ne razume.
Veče završismo – ona frustrirana i zbunjena, ja tužna.
Religiju nisam uspela da objasnim. Veru nisam uspela da prenesem.
Možda sam poranila. Možda sam zakasnila.
Samo se nadam da će ova nemoć jednom izbledeti.
Moje ime je Milena i ja sam Mama iz magareće klupe. Kad čuju da imamo 6 dece, prvo nam kažu da smo hrabri, a onda da smo ludi. A zatim nas pitaju kako se snalazimo. O životu jedne višečlane porodice, o pitanjima roditeljstva, ali i ličnim nedoumicama, ovaj blog je zamišljen kao oaza gde se drugi roditelji mogu ohrabriti, jer svi, koliko god dece da imamo, prolazimo isto. Ponekad sam freelance pisac. Ponekad sam samo revoltirana. Mrzim nepravdu. Nepopravljivi sam optimista.
Kako te samo razumem. Sve si iz mog života ispričala – od krštenja u trideset nekoj, do pokušaja da objasniš nešto što… ne umeš. Meni je Božić i slava i dalje samo mnogo kuvanja, umor i vreme u ksrugu porodice. Ovo poslednje najviše cenim!
Pokušavam da to ne stvaram da bude samo to – kuvanje, umor, već da taj deo u krugu porodice bude hajlajt svega.
Al ne moram ti ništa objašnjavati, ako sve prolaziš isto. 🙂
Draga Milena, bitno je zasaditi seme vere. Ono ce u svoje vreme dati svoj plod. Narasce, razgranace se. Mozda su prevelika ocekivanja da od par puta godinje kontakta sa Crkvom dete sve prihvati, nauci i bude mu jasno. Mi odlazimo i preko godine, ne samo velikim praznicima pa je to nesto njima domace, kako da kazem. Opusteno, videces da radis dobru stvar. Ljubim
Odlazimo mi redovno. Možda čak najmanje velikim praznicima. Ali to je jedno, a kontekst koji bi trebalo to da prati nekako nam ne ide.
Nadam se da neće primiti “seme vere”, i da neće biti indoktrinirano uglavnom svim okolnim porukama koje SPC šalje “Kosovo je duša srpskog naroda”, “voli bližnjeg svog samo ako je Srb-pravoslavac, u suprotnom – oko za oko”, i ostale licemerne stvari koje rade ovdašnji, a i drugi, popovi. Znam da to nije vera, ali je Crkva, a ni jedno ni drugo nije potrebno za čovekovu sreću, već služi za lažnu utehu.
Za ljubav prema drugom živom biću, ne treba vera.
Treba ljubav.
Poštovani Dragane,
i sami ste naveli da to nije vera već Crkva, a ja baš o veri pričam. Šta i koja crkva poručuje je jedno, i uopšte nije niti o tome ovde reč, niti uopšte u vaspitanju dece.
Vi veru doživljavate kao lažnu utehu. Poštujem. Ali poštujte i Vi da, eto, nekom vera pomaže da oseća veću ljubav prema drugom živom biću.
O tome da li će mi deca biti vernici pokazaće vreme. Ako i budu, da li će poštovati Crkvu (i koju) takođe ćemo videti. Stanovišta sam da da bi doneli ispravan sud, potrebno je da znaju obe strane medalje, obe priče.
Lično bih volela da umem da im prenesem zašto je meni važan taj osećaj. A šta će dalje biti, videćemo.
Lep pozdrav.
Moja deca su se krstili sa 13 i 16 godina(dvoje) , kad su sami poželeli. To ti je odgovor na tvoje nedoumice i eventualne strahove da si zakasnila. Oboje danas, sami kao roditelji, poštuju tradiciju i upražnjavaju onoliko koliko sami misle da je dovoljno, a o veri ne razgovaraju sa njima. Važno je da se praznuje, zajedno, i to im se potencira, zajedništvo (sabor).
Dobar tekst!
Hvala, Olja!
To i jeste ono što pokušavam, da to što želim da prenesem, bude nešto što će ih (nas) vezivati.
Hvala za hrabrenje da nisam zakasnila. Videla sam više komentara vas sa nešto starijom decom koji svi isto sugerišete, pa se uzdam da će vreme pokazati.
Lep pozdrav.
Дивна и важна тема која је нажалост у родитељству запостављена. Имам сина од 23 године и у времену када је он био школарац, веронаука је пиново уведена у школе. Мислила сам да ће све оно што треба да сазна о вери научити на часовима. Објаснила сам му да сам васпитана у уверењу да је „религија опијум за народ” и да је то тема о којој не умем ни један одговор да му дам. Временом се мој однос према вери изменио и када сам пре пар година почела редовно да одлазим на Литургије, оно што ме је највише гризло су биле помисли о томе колико сам запоставила његов духовни развој. Мој нови начин живота се никоме у мом окружењу није свидео, па ни мом сину. Редовни постови, јутарње и вечерње молитве, ходочашћа…На моја питања шта да радим да се мој син вером оснажи, дуговник би ми увек одговорио да се молим Богу за њега, живим литургијским животоми и да не вршим никакав притисак. Тако сам чинила и чиним. Када је престао са отпором, почела су питања о вери. Трудила сам се да мање причам, а више тога да му понудим да прочита из светачке литературе. Можда је то један од начина и за млађу децу. Постоји дивна литература у издању Беседе која на деци приступачан начин буди љубав према Богу и ближњима. Уколико не умете да одговорите на нека питања, можда можете да искористите прилику када сте у цркви или манастиру, нека деца питају свештеника и добију одговор на оно што их занима. Помолите се Богу да Вам помогне у вашем труду.
Свако добро!