Koliko desetogodišnjakinja poznajete, a da imaju svoju knjigu?
Ako do sada niste saznali ni za jednu, upoznajte Teodoru Popović.
“Šumska družina i prolećno spremanje”, Teodorin prvenac, jedna je od par knjiga koje nas greju ovih zimskih, hladnih dana, dok čekamo proleće.
Šumsku družinu čine drugari – ježići, mede, zeke, divlja svinja i mnoge druge. Iako maleni, veoma su voljni da pomažu mamama i tatama. Jer, vreme je prolećnom spremanju, velikom poslu.
E sad, tu ponešto može da krene kako oni ne žele. Možda će slučajno mamin čist veš završiti na podu. Ili će tata pasti sa merdevina. Ali ne zato što oni nešto namerno rade bezobrazno. Ne! Samo iz nekog razloga njihovi planovi se ne pokažu baš sjajno.
A kad im već ne daju da pomažu u spremanju, napraviće mamama i tatama najukusniju čorbu. Da ne moraju, onako umorni, još i ručak da prave.
A da li je i to prošlo sa nekom začkoljicom? E, to neću da otkrivam, već i sami zavirite u knjigu.
Klincima se knjiga dopala. Velikog formata, jakih boja, privukla im je pažnju od prvog momenta.
Ilustracije su rađene baš za decu, velike, upečatljive. Svaka slika priča sama. Pobrojavali smo svakog člana družine na njima, iznova i iznova.
Priča je vrlo jednostavna, nema komplikovanih zapleta, ali u svojoj jednostavnosti vrlo dopadljiva.
Moju dvogodišnjakinju nije držala priča. Za nju je to ipak malo više likova. Ali je uporno objašnjavala ko sve od životinja je nacrtan.
Starijim dvoma je bila baš zanimljiva. Mada mislim da insinuacije i detalje, na kojima je u mnogome bazirana priča, mogu shvatati tek negde od šeste godine pa nadalje (ipak su to Tatine priče za laku noć).
Priča je o drugarstvu, o privrženosti roditeljima i sva ta neka lepa osećanja provejavaju kroz celu knjigu. Pomalo osveženje danas čitati o toj nekoj dobroj deci, koja više žele da pomažu no da jure u nove nestašluke. Verujem da će na svojoj aktuelnosti tek dobiti u godinama koje predstoje, dok polako odrastaju.
Našu preporuku ima. I željno iščekujemo nastavak avantura Šumske družine.
Moje ime je Milena i ja sam Mama iz magareće klupe. Kad čuju da imamo 6 dece, prvo nam kažu da smo hrabri, a onda da smo ludi. A zatim nas pitaju kako se snalazimo. O životu jedne višečlane porodice, o pitanjima roditeljstva, ali i ličnim nedoumicama, ovaj blog je zamišljen kao oaza gde se drugi roditelji mogu ohrabriti, jer svi, koliko god dece da imamo, prolazimo isto. Ponekad sam freelance pisac. Ponekad sam samo revoltirana. Mrzim nepravdu. Nepopravljivi sam optimista.
